Beograd, 1876. godine, bio je u procesu transformacije iz turskog uticaja ka evropskom gradu. U tom trenutku, u prestonici kneževine Srbije pojavljuju se dva značajna čoveka: Čedomilj Mijatović, srpski ministar, i Fransis Makenzi, britanski diplomat. Njih dvojica su se brzo sprijateljili, povezujući se kroz zajedničke vrednosti i ciljeve, a posebno kroz Makenziovu posvećenost socijalnim pitanjima i zdravim životnim navikama.
Mijatović, koji je bio ministar spoljnih poslova, otvorio je vrata Makenziu u beogradske elitne krugove, dok je Makenzi istovremeno odlazio među običan narod. Oba su bila duboko religiozna i obrazovana, što je doprinelo njihovom prijateljstvu i saradnji. U vreme kada je Srbija bila pod pritiskom zbog Hercegovačkog ustanka, Makenzi je u Beogradu radio na poboljšanju uslova života, pomažući siročadi i udovicama, dok je širio savete o higijeni i zdravim životnim navikama.
Beograd je u to vreme bio mesto straha i nesigurnosti. Žene su se organizovale kako bi pomogle ranjenicima, dok su muškarci bili angažovani u ratu. Makenzi, rođen u porodici strogih moralnih načela, nije došao da bude impresioniran, već da pomogne. Njegova misija bila je da širi pobožnost i promoviše uzdržavanje od alkohola, što se pokazalo kao težak zadatak u društvu gde je konzumacija alkohola bila uobičajena.
Kako je Makenzi postajao sve više uključen u život Beograda, tako je i njegov uticaj rastao. Sa Mijatovićem je delio viziju boljeg društva i zajednički su radili na stvaranju boljih uslova za život. U tom kontekstu, Makenzi je odlučio da kupi zemljište koje je kasnije postalo poznato kao Slavija. Iako su ga lokalni stanovnici smatrali ludim zbog te odluke, Makenzi je imao viziju o razvoju tog dela grada.
Zemljište koje je kupio bilo je močvarno i nije vredelo mnogo, ali Makenzi je prepoznao potencijal. Platio je visoku cenu za tadašnje uslove i započeo radove na isušivanju močvare. Njegov plan je bio da transformiše to područje u stambeno naselje, što je izazvalo čuđenje među Beograđanima. Ipak, Makenzi je bio uveren da će se grad širiti prema toj strani, s obzirom na to da je Beograd bio na granici države, a centar grada na kraju.
U tom trenutku, Beograd je imao oko 15.000 stanovnika, većinom muškaraca, zbog migracija radne snage i visoke smrtnosti žena. Makenzi je nastavio sa svojim radom na odvikavanju muškaraca od alkohola, što je bio izazov s obzirom na kulturne običaje. Njegova posvećenost i trud nisu prošli neprimećeno, a Mijatović ga je opisao kao „najljubaznijeg, najpobožnijeg, najispravnijeg i najmilosrdnijeg među ljudima“.
U godinama koje su usledile, Makenzi je nastavio da se bavi procesima modernizacije Beograda, kao i da pomaže lokalnom stanovništvu. Njegovi napori su bili značajni u kontekstu tadašnjeg društvenog i političkog stanja, a njegovo prijateljstvo sa Mijatovićem ostavilo je dubok trag u istoriji Srbije. Ova priča o dvojici prijatelja i njihovim naporima da unaprede život u Beogradu simbolizuje borbu za bolju budućnost i društvo zasnovano na vrednostima, poštenju i uzajamnoj podršci.
