Globalna politika se trenutno suočava sa brojnim izazovima, a jedno od klučnih pitanja je sposobnost zemalja da se prehrane samostalno u slučaju obustave međunarodne trgovine hranom. Istraživanje koje su sproveli naučnici sa Univerziteta u Getingenu i Univerziteta u Edinburgu otkriva da samo jedna zemlja na svetu može da bude potpuno samodovoljna u proizvodnji hrane.
Prema podacima, Gvajana je jedina zemlja koja može da pokrije sve potrebe svoje populacije za hranom iz svih sedam ključnih grupa namirnica. Ove grupe uključuju žitarice, povrće, voće, meso, jaja, mlečne proizvode i ribu. U istraživanju je analizirano 186 zemalja i rezultati su pokazali da su Kina i Vijetnam na sledećim mestima, jer proizvode dovoljno hrane za svoje stanovništvo u šest od sedam kategorija.
Iako je Gvajana izvanredan primer, većina zemalja se ne može pohvaliti sličnom samodovoljnošću. Samo jedna zemlja ispunjava kriterijume u pet ili više grupa hrane, dok više od trećine zemalja može biti samodovoljno u najviše dve grupe. Šest zemalja, uključujući Avganistan, Ujedinjene Arapske Emirate, Irak, Makao, Katar i Jemen, nisu uspele da obezbede samodovoljnost ni u jednoj grupi hrane.
Pored individualnih zemalja, ekonomske unije takođe pokazuju slične obrasce. Na primer, Savet za saradnju zemalja Zaliva u regionu Bliskog istoka može da se pohvali samodovoljnošću samo u proizvodnji mesa. S druge strane, unije u zapadnoj Africi i na Karibima ispunjavaju kriterijume za samo dve grupe hrane. Ono što je posebno zabrinjavajuće je to da nijedna ekonomska unija ne proizvodi dovoljno povrća da bi nahranila celo svoje stanovništvo.
U svetlu ovih saznanja, mnoge zemlje su primorane da se oslanjaju na međunarodnu trgovinu kako bi zadovoljile prehrambene potrebe svojih građana. Međutim, zavisnost od jednog trgovinskog partnera za više od polovine uvoza čini ih posebno ranjivim na tržišne šokove. Ova situacija može dovesti do ozbiljnih problema u snabdevanju hranom ako dođe do prekida u lancima snabdevanja.
Istraživači naglašavaju značaj održavanja raznovrsnih trgovinskih mreža između zemalja i regiona. Oni smatraju da carine i trgovinske barijere ne doprinose rešenju problema samodovoljnosti hrane. „Međunarodna trgovina hranom i saradnja su ključne za zdravu i održivu ishranu“, ukazuje Jonas Štel, razvojni ekonomista sa Univerziteta u Getingenu. On dodaje da prevelika zavisnost od jedne zemlje kao uvoznog partnera može ostaviti naciju ranjivom.
Izgradnja otpornih lanaca snabdevanja hranom postaje imperativ za obezbeđivanje javnog zdravlja i održivosti. Kako bi se smanjila ranjivost, važno je diversifikovati izvore uvoza i razvijati domaće poljoprivredne kapacitete. U suprotnom, globalne krize, poput pandemija ili ratova, mogu imati katastrofalne posledice po dostupnost hrane.
Sve ovo ukazuje na to da je pitanje samodovoljnosti hrane postalo ključna tema u globalnoj politici. Istraživanje je objavljeno u časopisu Nature Food i predstavlja važan korak ka razumevanju izazova sa kojima se svet suočava u pogledu hrane. U svetlu ovih saznanja, neophodno je raditi na jačanju domaće proizvodnje hrane i unapređenju međunarodne saradnje kako bi se obezbedila sigurnost snabdevanja hranom za buduće generacije.
