U organizaciji Jevrejske opštine Beograd nedavno je predstavljena knjiga Radovana Sremca pod nazivom „Rahela“, koja je posvećena životu i stvaralaštvu jedne od najpoznatijih srpskih glumica, Rahele Ferari. Ova monografija donosi dragocenu memoarsku građu iz njene privatne arhive, uključujući neverovatne fotografije, ličnu prepisu i hemeroteku, što čini da čitaoci dobiju intiman uvid u život umetnice koja je ostavila dubok trag na srpskoj pozorišnoj sceni.
Radovan Sremac, autor monografije, naglašava da je cilj ovog dela doprineti kulturi sećanja na proslavljenu glumicu i njenu porodicu. Rahela Ferari, rođena kao Rosa Rahel Frojnd, svoj životni put je preoblikovala u Mariju Stojković, ali će zauvek ostati poznata pod umetničkim imenom Rahela Ferari. Sremac je odlučio da prikupi tačne informacije iz pouzdanih izvora i svedočenja porodice, kako bi ispravio brojne netačne podatke koji su dosad cirkulisali u medijima.
Porodica Frojnd potiče iz Bačke Palanke i pojavljuje se u matičnim knjigama još od polovine 19. veka. Otac Rahele, Bela Frojnd, bio je krojač, a porodica se selila iz mesta u mesto, sve do konačnog nastanjenja u Novom Sadu. Rahela je često govorila da je rođena Zemunka, iako je ta informacija ostala nejasna zbog čestih preseljenja tokom njenog detinjstva.
Tokom svoje bogate karijere, Rahela je ostvarila oko dve stotine uloga u pozorištu, od kojih su mnoge postale legendarne. Neki od najpoznatijih naslova u kojima je igrala uključuju „Naš popa kod bogatih“, „Ženidba“, „Ožalošćena porodica“, i „Pokondirena tikva“. Prvi filmski i televizijski nastupi uključivali su uloge u filmovima poput „Daleko je sunce“ i „Grlom u jagode“, a njene komične kreacije osvojile su srca publike.
Rođena 27. avgusta 1911. godine, Rahela je završila srednju školu u Novom Sadu i započela svoju glumačku karijeru u Srpskom narodnom pozorištu. Godine 1940. prešla je u Beograd, gde je počela da igra u umetničkom pozorištu. Njena prva glavna uloga u Sterijinom delu „Zla žena“ bila je značajan trenutak u njenoj karijeri.
Tokom Drugog svetskog rata, Rahela se suočila s teškim izazovima, skrivajući se od Gestapoa i menjajući adrese kako bi izbegla hapšenje. Uz pomoć prijatelja, uspela je da dobije lažnu krštenicu i pređe u pravoslavlje, uzimajući ime Marija. Ubrzo se udala za glumca Aleksandra Stojkovića, a njihovo zajedničko putovanje kroz rat i posleratni život oslikava njenu hrabrost i otpornost.
Nakon rata, Rahela se ponovo pridružila Srpskom narodnom pozorištu, a kasnije je postala članica Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Njene uloge, posebno legendarna Aksinja u „Jegoru Buličovu“, ostavile su snažan utisak na publiku i kritiku.
Filmske uloge Rahele često su uključivale likove starijih žena, mudrih i lukavih, koje su se s lakoćom dopadale gledaocima. U penziju je otišla 1973. godine, ali je ostala doživotni počasni član JDP. Preminula je 12. februara 1994. godine, ostavljajući iza sebe bogat nasleđe i neizbrisiv trag u srpskoj kulturi.
U jednom od svojih poslednjih intervjua, Rahela je izjavila: „Srećna sam. Osećam kao dar što nisam postala neki zagriženi babac.“ Njena rečenica o životu, gde je isticala da nije ni lep ni ružan, već zavisi od načina na koji ga prihvatamo, odražava njen filozofski pristup i snagu karaktera.
Monografija „Rahela“ predstavlja važan doprinos očuvanju sećanja na ovu izuzetnu umetnicu čiji je život bio obeležen ne samo talentom, već i hrabrošću i otpornošću. Njena priča inspiracija je za mnoge, a knjiga će sigurno poslužiti kao izvor znanja i poštovanja prema njenoj bogatoj ostavštini.
