Svi koji planiraju put u Pariz, neka obavezno spakuju kupaći kostim. Toplotni talasi koji su ovog leta pogodili zapad Evrope stvorili su idealne uslove za brčkanje u „Gradu ljubavi“. Sada možete da se osvežite u samom centru, jednim skokom u reku Senu.
S obzirom na toplotne talase koji nedeljama „prže“ francusku prestonicu, osveženje će vam i te kako dobro doći. Pariz je krajem juna zabeležio najtopliji dan u istoriji merenja, sa temperaturama koje su prelazile 40 stepeni Celzijusa. Dok se ove nedelje očekuje već treći tropski talas, otvaranje tri uređena kupališta na Seni stiže baš u pravi čas. Prošle subote, Parižani i turisti dobili su priliku da se, drugu godinu zaredom, rashlade u Seni. Vekovna zabrana kupanja sada je zvanično otišla u istoriju, ustupivši mesto novoj, letnjoj pariskoj tradiciji.
Mnogi smatraju da je kupanje u reci trend modernog doba, ali Pariz zapravo ima dugu i burnu istoriju povezanu sa Senom. Sve je počelo još u 17. veku kao neformalni običaj, koji je prvi put zabranjen 1716. godine iz razloga „zaštite javnog morala“. Ova zabrana je u 18. veku dovela do pojave takozvanih „plutajućih kupatila“. Bili su to čamci sa ravnim dnom prekriveni platnom, gde su se kupači spuštali unutrašnjim merdevinama i plivali direktno u rečnoj struji, ali unutar ograđene, „bezbedne zone“.
Do 19. veka, obično brčkanje preraslo je u prvorazredan društveni događaj. Ekskluzivni lokali duž obale nudili su vrhunsku hranu, kafu i časove plivanja. Upravo je jedno od ovakvih mesta, bazen „Delinji“ (Piscine Deligny), bio domaćin plivačkih takmičenja na Olimpijskim igrama u Parizu 1900. godine. Međutim, zlatno doba reke počelo je da bledi početkom 20. veka. Zbog velikog broja utapanja i nesreća sa rečnim brodovima, francuska vlada je 1923. godine potpuno zabranila kupanje. „Delinji“ je preživeo ovu zabranu tako što je pretvoren u plutajući bazen sa filtriranom vodom.
Iako su zabrane i propisi uticali na kulturu kupanja u Parizu, pravi problem je bilo zagađenje. Kvalitet vode drastično je opao u prvoj polovini 20. veka. Do sedamdesetih godina prošlog veka, Sena je praktično postala otvorena gradska kanalizacija: više od polovine otpadnih voda Pariza izlivalo se direktno u reku bez ikakvog prečišćavanja. Posledice po ekosistem bile su katastrofalne – reka je do 1970. proglašena biološki mrtvom, a njen riblji fond spao je na svega tri najotpornije vrste.
Preokret se dogodio 2016. godine, kada je gradonačelnica An Idalgo uložila više od milijardu evra u modernizaciju pariske kanalizacije i prvo masovno povezivanje hiljada priobalnih kuća na zvanični kanalizacioni sistem. Čišćenje reke je bilo tempirano pred Olimpijske igre u Parizu 2024. godine, gde će Sena ponovo ugostiti plivačka takmičenja. Međutim, najveći problem bio je taj što je postojeći pariski kanalizacioni sistem, izgrađen tokom čuvene Osmanove modernizacije grada u 19. veku, spajao kišnicu i otpadne vode u iste cevi. Zbog toga bi svaka jača kiša automatski prelivala višak prljavštine pravo u reku.
Danas se ta velika količina vode usmerava u ogroman podzemni rezervoar, odakle se postepeno pumpa u postrojenja za prečišćavanje van grada. Nadležni tvrde da je ovaj sistem uspešno smanjio broj izlivanja kanalizacije u Senu sa 15 godišnje na svega oko dva. Ipak, sistem nije savršen. Prošlog jula, zelena zastavica (koja označava bezbednu vodu) bila je podignuta tek 18 od ukupno 31 dana. Razlog tome je što gradske službe svakodnevno mere nivo zagađenja na nekoliko tačaka duž reke, prateći pre svega prisustvo bakterije Ešerihija koli. Ukoliko se upali crveni alarm, kupališta se zatvaraju na dan ili dva, sve dok se reka prirodno ne pročisti.
