Vedrana Rudan, poznata književnica, prošle godine se suočila sa teškom dijagnozom karcinoma. Ova dijagnoza značajno je promenila njen život, a ona je odlučila da svoja osećanja i iskustva deli na blogu. Na svom blogu redovno piše o svom zdravstvenom stanju, procesu lečenja i svakodnevnim izazovima. U jednom od svojih najemotivnijih tekstova pod nazivom „O bogovima“, Rudan reflektuje na svoj život i ističe koliko je teško zaposlenima u zdravstvenom sistemu.
U svom blogu, Rudan se priseća borbi koju je vodila tokom celog života. „Čitav se život borim s vetrenjačama. Kad pogledam unazad… Ne znam ko mi nije bio sa druge strane nišana“, piše ona, govoreći o zlostavljačima, političarima i raznim autoritetima. Iako se nikada nije bojala sukoba, sada, suočena sa bolešću, oseća strah – ne od smrti, već od doktora. Oseća da neki doktori nemaju empatije i da su hladni prema pacijentima. „Kod studenata medicine, većine, empatija se gubi na trećoj godini studija“, navodi ona, ukazujući na problem koji se često zanemaruje.
Rudan ističe kako se pacijenti, posebno oni koji se suočavaju sa terminalnim bolestima, osećaju bespomoćno. „Užasnuti smo. Ne bojimo se smrti, bojimo se umiranja u bolovima“, piše ona, dodajući da se često osećaju kao „crvi“ pred lekarima. Prilikom opisivanja iskustava sa svojom sestrom i majkom, koje su takođe preminule od raka, Rudan deli bolne uspomene na to kako su se njihovi vapaji često ignorisali.
„Kada sam i sama došla na red, od starta su mi rekli da sam ‘neizlečiva’“, piše ona. Nažalost, neki doktori su imali pesimističan pristup, što je dodatno pogoršalo njen strah. „Treba li zaista zaboraviti kako je moguće da te hemoterapija gotovo ubije, a da te ne ubije?“, pita se ona. Ovakvi komentari dodatno pogoršavaju stanje pacijenata, koji se često osećaju kao teret.
Rudan takođe deli svoje frustracije zbog doktora koji su se prema njoj ponašali sa bahatošću. „Moj doktor nikada nije bio ‘moj’“, piše ona, ističući da je jedini pravi lekar koji joj je pružao podršku doktor Nikolić, koji joj je bio prijatelj i oslonac kroz sve teške trenutke. U svom tekstu, ona priznaje da je ovo „najhrabriji tekst u njenom životu“.
U nedavnom blogu, Rudan je govorila o svojim najtežim danima. Priznala je da joj je čak i odlazak kod frizera postao jedan od malih trenutaka radosti, u trenutku kada se suočava sa velikim izazovima. Pored fizičkih bolova, ona se suočava i sa emocionalnim teretom, koje nosi zbog bolesti i načina na koji je zdravstvo tretira.
Rudan se ne boji da iznese svoje misli i osećanja, čak i kada se suočava s mogućim posledicama. „Sigurna sam da ću zbog ovoga požaliti. Ili neću?“, piše ona, naglašavajući da se ne želi predati pred svojim strahovima. Njena hrabrost i otvorenost donose novu dimenziju razgovoru o raku i lečenju, osvetljavajući teme koje su često tabu.
Kroz svoje pisanje, Rudan ne samo da deli lične borbe, već i poziva na promene u pristupu zdravstvu. Njena iskustva podsećaju nas na važnost empatije u medicini i potrebu za humanijim pristupom prema pacijentima. Njen blog postaje platforma za dijalog o važnim temama koje se tiču života, smrti i svega što dolazi između njih.
