Alfred Hičkok, jedan od najuticajnijih reditelja u istoriji filma, poznat je po svojim zahtevnim standardima prema glumcima. Njegova sposobnost da odabere idealne glumce za svoje filmove često je bila podložna izazovima, naročito u ranim danima njegove karijere kada su mu studiji nameštali glumce koje nije smatrao pogodnim za određene uloge. Iako je u tom periodu bio u poziciji gde nije mogao da se suprotstavi zahtevima producenata, Hičkok je kasnije postao poznat po svom izuzetnom talentu za casting.
Među njegovim omiljenim glumcima su bili Keri Grant, Džejms Stjuart i Entoni Perkins, čije su uloge ostavile snažan utisak na filmsku industriju. Hičkokova opsesija platinastim plavim kosama dovela je do nezaboravnih nastupa Grejs Keli, Ingrid Bergman, Dženet Li i Tipi Hedren. Međutim, njegov odnos prema Hedren postao je problematičan, što je rezultiralo njenim povlačenjem iz projekta.
Hičkok nije prešao u Holivud sve do 1940. godine, kada je njegov film „Rebeka“ osvojio Oskara za najbolji film, što je dodatno učvrstilo njegov status u industriji. Iako je „Rebeka“ bila uspešna, Hičkok je i dalje bio relativni novajlija i nije imao moć da angažuje najveće zvezde tog vremena. Njegov američki debi je postavio temelje za buduće uspehe, ali i dalje je morao da se suočava sa izazovima u vezi sa castingom.
Nakon „Rebeki“, Hičkokov film „Strani dopisnik“ je stigao u bioskope i bio je nominovan za Oskara. Tokom ovog perioda, Hičkok je otkrio Garija Kupera, verujući da bi on bio savršen izbor za glavnu ulogu. U jednom intervjuu, Hičkok je rekao da je Kuper idealan za vrste filmova koje je voleo da snima, ističući njegovu sposobnost da igra dramatično i precizno.
Kada je Hičkok završio scenario za „Stranog dopisnika“, ponudio je Kuperu glavnu ulogu. Međutim, Kuper, koji je tada bio poznat po vesternima i avanturističkim filmovima, odbio je ponudu jer nije želeo da se udaljava od uspešne formule koja mu je donosila popularnost. Ovaj potez je naterao Hičkoka da se suoči sa stvarnošću da ne može uvek dobiti idealne glumce za svoje projekte.
Uloga je na kraju pripala Džoelu Makreju, koji je uspeo da ispuni Hičkokova očekivanja. Godinama kasnije, Kuper je priznao Hičkoku da je greška što je odbio ulogu u tom filmu, ali nažalost, nikada im se više nije ukazala prilika da rade zajedno.
Hičkok je bio poznat po svojoj sposobnosti da stvara napetost i dramatične trenutke u svojim filmovima, a njegov precizan pristup režiji često je rezultirao nezaboravnim scenama. Njegovi filmovi, koji su se bavili temama straha, ljubomore i psihološke napetosti, ostavili su dubok utisak na publiku i inspirisali generacije filmaša.
Tokom svoje karijere, Hičkok je prikazivao kompleksne likove i istraživao ljudsku psihologiju, a njegovi filmovi su često bili ispunjeni iznenađujućim preokretima i napetim zapletima. Njegov uticaj na filmsku industriju i dalje je prisutan, a njegovi radovi se i danas analiziraju i proučavaju.
Uprkos svojim zahtevima i ponekad teškim odnosima sa glumcima, Hičkok je ostao jedan od najcenjenijih reditelja u istoriji filma. Njegova sposobnost da stvara napetost i dramatičnost, zajedno sa njegovim jedinstvenim stilom, učinila su ga legendom koja će zauvek ostati urezana u istoriju kinematografije.
