Nacrt izmena zakona o presađivanju organa ponovo je pokrenuo važne debate u javnosti, posebno jer prioritet daje mišljenju porodice umesto jasno izraženoj volji donora. Vladica Ilić iz Beogradskog centra za ljudska prava i Emila Spasojević iz Kancelarije poverenika za zaštitu ravnopravnosti izneli su svoje stavove o nedostacima ovog nacrta koji ugrožava autonomiju volje donora.
Prema njima, ključno je pristupiti promeni ovog zakona kako bi se osigurala jasnost i preciznost u vezi sa ovom važnom procedurom. Spasojević je istakla da je odavno trebalo definisati određene aspekte ovog pitanja, podsećajući na odluku Ustavnog suda koji je stavio van snage delove zakona zbog nejasnih procedura vezanih za doniranje organa.
Ona je naglasila da nacrt zakona nije odgovor na ono što je Ustavni sud naložio, jer su potrebne suštinske i sadržinske promene u ovoj oblasti. Ilić je ukazao na to da su određene odredbe nacrta sporne, posebno u vezi sa odlukama o tome ko daje saglasnost za donaciju organa. On smatra da bi to prvenstveno trebalo da bude odluka osobe čiji su organi u pitanju, naglašavajući pravo pojedinca da odluči da li će biti donor ili ne.
U Evropi postoje različiti modeli regulacije ovih pitanja, a Ilić smatra da je najsigurniji model onaj koji poštuje volju pojedinca. Nacrt zakona, prema njegovim rečima, sugeriše da kada neko izjavljuje da ne želi da bude donor, to se poštuje, ali postavlja pitanje zašto se ne može isto poštovati kada neko želi da bude donor.
Ilić je takođe naglasio da nacrt zakona prepušta porodici autonomnu odluku o davanju saglasnosti za presađivanje organa, što može dovesti do problema ukoliko porodica ne poštuje volju donora. On je istakao da je pravo svakog pojedinca da odluči šta će se desiti sa njegovim telom, baš kao što se ne pita član porodice kada se donosi odluka o medicinskom tretmanu.
Naglasio je da je najbezbednije kada se pojedinac izjasni o svojoj volji, jer to eliminiše rizik od pogrešnih odluka. Ilić je predložio da se građanima omogući da se izjasne o svojoj volji u vezi sa doniranjem organa prilikom izdavanja ličnih dokumenata, ali je ukazao na nedostatak resursa u državi za sprovođenje ovih mera.
U vezi sa živim donorima, Ilić je istakao da trenutni zakon dozvoljava da samo najbliži srodnici ili partneri budu donori, dok su svi drugi potencijalni donori isključeni. Ova zabrana je nedovoljno objašnjena, a pacijenti su primorani da traže donore van zemlje, što ih izlaže dodatnim rizicima.
Spasojević je napomenula da je javna rasprava o nacrtu izmena zakona trajala do kraja januara 2026. godine, naglašavajući da je taj proces ključan za usvajanje zakona. Ministarstvo zdravlja je u svom obrazloženju navelo razloge za prihvatanje i odbijanje određenih sugestija, ali su mnoge od njih bile površne.
Nacrt izmena zakona predviđa nekoliko novih članova, ali se postavlja pitanje njihove kompleksnosti i jasnoće. Spasojević je istakla da nacrt zakona ne pruža pravnu sigurnost i da su potrebne dodatne izmene kako bi se osiguralo da proces bude transparentan i u skladu sa evropskim standardima.
Konačno, Spasojević je ukazala na to da trenutni nacrt zakona stvara pravnu situaciju koja se ne poklapa sa medicinskom praksom, što dodatno komplikuje proceduru donacije organa. Ona je naglasila da je potrebno da predlagač zakona razmotri sve aspekte kako bi se osiguralo poštovanje autonomije volje donora i zaštita ljudskih prava.
