Када је у питању неговање културе памћења, важно је истакнути да се не може порећи геноцидна природа НДХ, као ни да је реч о фашистичком монструму који је имао логор смрти за децу. Ова истина мора бити призната, јер је то предуслов за будућност, напредак и човечност. На жалост, очигледно је да предстоји још много борбе за истину о усташком геноциду над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ.
Савремени догађаји указују на то да су порицатељи геноцида спремни да прикривају и жртве Јевреја и Рома, што је изузетно перверзно. Овај проблем не треба сматрати изолованим инцидентом. Представљање злочина у Јасеновцу је неприхватљиво, а забрана званичницима Србије да се поклоне сенима жртава само појачава овај осећај. Идолопоклонство неонацизму и фашистоидним идејама, као и ревизионизам у окриљу државних институција, указују на желју да се злочини не само прикрију, већ и глорификују.
Неопходно је напоменути да се злочини често инструментализују у дневнополитичке сврхе, што је неприхватљиво и само појачава страхоту ситуације. Овај проблем није само историјског, већ и савременог карактера, јер се види да многи који подржавају идеје из прошлости, истовремено учествују у прикривању злочина.
Сви смо свесни како се злочини прикривају и како се тиха борба за истину одвија. Памћење злочина је неопходно, али само по себи није довољно да се он не понови. Негирање злочина је сигуран пут ка поновном ужасавању. Зато је важно да се сви ми, као потомци жртава и као део човечанства, боримо против оваквог порицања.
Позивам све људе који стреме ка истини, правди и миру да се придруже у овом напору. Наша посвећеност овом циљу је вечна и неуморна. У временима када се разматрају историјски наративи, од суштинског је значаја да се не забораве жртве и да се не допусти да се историја понови. Сви ми имамо одговорност да се боримо за правду и истину.
Тиме се не само чува сећање на жртве, већ се и ствара основа за бољу будућност. У овом контексту, важно је да се његује култура сећања, која подразумева не само сећање на жртве, већ и образовање о злочинима који су се десили. Уколико желимо да избегнемо поновно понављање историје, морамо бити спремни да се суочимо са истином и да се боримо против свих облика порицања.
На крају, морамо бити свесни да је наша борба за истину и правду непрекидна. Наша историја нас обавезује да будемо активни учесници у стварању мира и правде у друштву. Сви смо одговорни за то да се злочини не забораве и да се жртвама одда почаст. Зато, позивам све да се укључе у ову важну борбу, јер само заједно можемо створити друштво које се заснива на истини, правди и људскости.
