Ivo Andrić, jedini srpski dobitnik Nobelove nagrade za književnost, preminuo je na današnji dan 1975. godine u Beogradu, u Vojnomedicinskoj akademiji, u 83. godini života. Njegova dela ostavila su dubok trag u svetskoj književnosti, a Andrićeva sposobnost da razume ljudsku prirodu i složene istorijske okolnosti čini ga jednim od najvažnijih pisaca 20. veka.
Andrić je poznat po svojim romanima, pripovetkama, esejima i poeziji, a njegovo stvaralaštvo obuhvata teme poput sudbine, ljubavi, rata i postojanja. U njegovoj beležnici, ostao je zabeležen njegov stav o smrti, koji je ukazivao na strah i odvratnost koju mnogi osećaju prema nekrologima: „Pomisao na smrt izaziva, već sama po sebi, kod čoveka strah.“
Povodom 50. godišnjice njegove smrti, Ambasada Srbije u Stokholmu planira da organizuje diplomatski skup posvećen njegovom stvaralaštvu. Takođe, biće obeležena svečana primopredaja Andrićevog nalivpera, kojim je napisao neka od svojih najpoznatijih dela, Muzeju Nobela u Stokholmu. U Kopru će biti otvorena izložba koja će obuhvatiti Andrićevo delo i život, a organizovana je u saradnji sa pet biblioteka iz gradova u kojima je Andrić živeo ili boravio.
Andrić je tokom svog života nastojao da razume ljudsku prirodu i istakao je kako je malo potrebno da bismo bili srećni, ali da nam često to malo nedostaje. Njegova dela govore o tome da ljudi nikada nisu sami u svojim strahovima i dilemama. „Trebalo je živeti“, govorio je, podstičući ljude da se suoče sa svojim unutrašnjim demonima.
Ivo Andrić je postao prvi srpski nobelovac 1961. godine, kada je dobio Nobelovu nagradu za književnost. Njegova nagrada dodeljena je zbog „epske snage kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom jednog značajnog istorijskog perioda svoje zemlje“. Vest o dobijanju nagrade dočekao je po povratku sa šetnje Kalemegdanom, a tokom svečanosti u Stokholmu istakao je važnost književnosti za čovečanstvo.
Pored toga, Andrić je sav novčani iznos od Nobelove nagrade poklonio Bibliotekarskom fondu Bosne i Hercegovine, čime je pokazao svoju predanost književnosti i kulturi. Pre nego što se u potpunosti posvetio pisanju, Andrić je imao uspešnu diplomatsku karijeru u Kraljevini Jugoslaviji. Služio je u različitim konzulatima i ambasadama širom Evrope, a njegovo iskustvo u diplomatiji često je oblikovalo njegove književne teme.
Tokom Drugog svetskog rata, Andrić je bio u okupiranom Beogradu, gde su nastali neki od njegovih najznačajnijih romana kao što su „Na Drini ćuprija“, „Gospođica“ i „Travnička hronika“. Ova dela objavio je posle rata, smatrajući da je u vreme rata pisac dužan da se povuče iz javnog života.
Ivo Andrić je sebe smatrao Jugoslovenom, a književni kritičari ga često svrstavaju među antikolonijalne pisce. Njegova ljubav prema umetnosti, muzici i književnosti bila je prisutna kroz celo njegovo stvaralaštvo. Iako je uživao u klasičnoj muzici i često prisustvovao koncertima, u privatnom životu ostao je skroman i povučen.
Andrić nije voleo publicitet i retko je davao intervjue. Njegove strasti bile su usmerene ka tišini i mirnim šetnjama, čitanju i pisanju. Njegov život i delo ostavljaju snažan utisak na generacije, a sećanje na njega i dalje živi kroz njegovo bogato književno nasleđe.
