Pukovnik Srbobran Radić je osoba koja je svedočila prelomnim trenucima u istoriji bivše Jugoslavije. Njegovo iskustvo obuhvata period raspada države, ratova i ličnih previranja, što ga čini ključnim svedokom događaja koji su oblikovali sudbinu mnogih. Radić je komandovao padobrancima i diverzantima, učestvujući u najtežim vojnim operacijama, a njegovo ime nosi značajnu simboliku koja odražava duboku povezanost sa srpskim identitetom.
Iako je ime „Srbobran“ retko, za Radića ono ima duboko značenje. On se ne smatra nacionalistom, ali ističe da svako prirodno pripada svom narodu. Njegovo ime, kako kaže, izaziva različite reakcije, posebno među onima koji ga ne razumeju ili ga doživljavaju kao pretnju. U vojnim krugovima, međutim, ime je imalo manje važnosti; reputacija se sticala kroz akcije, a ne kroz formalnosti.
Život padobranca, prema njegovim rečima, bio je ispunjen neprekidnim pokretom i rizicima. Doručak u jednom gradu, ručak u drugom, večera u trećem – to je bio način života koji je zahtevao stalnu spremnost na akciju. Za njega, skakanje iz aviona postalo je rutina, iako psihološki predstavlja izazov koji se može uporediti sa samoubistvom. Taj trenutak gubitka oslonca i pad u prazninu postao je deo svakodnevice.
Kada se osvrne na trenutke pre raspada Jugoslavije, Radić ističe da su znaci krize bili prisutni, ali su ih mnogi ignorisali. Hladnoća u Sloveniji, odbojnost ka srpskom jeziku i provokacije bile su naznačene, ali su se te tenzije shvatile prekasno. U njegovoj jedinici, koja je bila međunacionalno izmešana, nije bilo tenzija do trenutka kada su nacionalne odanosti postale odlučujuće.
Prema Radiću, raspad Jugoslavije nije bio spontan, već rezultat dugotrajne pripreme. On smatra da su određene sile, poput Vatikana i Nemačke, odigrale ključnu ulogu u sloma srpskog identiteta kao stubu Jugoslavije. Mnogi događaji, uključujući i nasilje u vojnim jedinicama, ukazivali su na to da je država bila oštećena iznutra.
U vreme raspada, JNA je imala resurse da deluje, ali je bila paralisana. Nacionalne jedinice su se raspadale, vojnici su odbijali da deluju protiv svojih sunarodnika, a generalštab nije reagovao na ključne trenutke kada su se događale provokacije i napadi na vojne objekte. To je bio znak da su unutrašnji problemi postali nepodnošljivi.
Danas, Radić smatra da Srbija nije dovoljno naučila iz tog perioda. On kritikuje nedostatak jasnog identiteta vojske, naglašavajući da naziv „Vojska Srbije“ ne odražava srpski identitet dovoljno snažno. Iako je mir postignut, ne postoji jasna svest o prošlosti i o zločinima koji su počinjeni protiv srpskog naroda.
Kada govori o najbližim trenucima smrti, Radić se seća situacija u kojima je bio izložen vatri, kako iz pravoslavnog groblja, tako i tokom akcija u helikopteru pod raketnim napadima. Ove situacije su ga primorale da se suoči s instinktom preživljavanja, gde se ljudska priroda često gubi u borbi za opstanak.
U zaključku, svedočenje pukovnika Srbobran Radića otvara važne teme o identitetu, nacionalizmu i sećanju na prošlost. Njegova iskustva nisu samo lična, već su i deo šireg narativa o sudbini naroda koji je prešao kroz turbulentne periode. Kroz njegove reči, možemo bolje razumeti izazove i dileme koje su oblikovale savremenu srpsku istoriju.
