Miloš Malobabić, svedok u Sudu za ratne zločine u Beogradu, podelio je teške uspomene iz svog detinjstva kada su on, njegova porodica i drugi srpski civili postali žrtve napada hrvatskih aviona tokom vojne operacije „Oluja“ 1995. godine. Njegovo svedočenje je deo suđenja četvorici hrvatskih pilota, koji su optuženi za ratni zločin nad srpskim civilima u izbegličkim kolonama na Petrovačkoj i Prijedorskoj cesti, 7. i 8. avgusta 1995. godine.
Miloš, tada 13-godišnjak, opisuje kako je tog dana sve počelo kada su avioni leteli nisko iznad njih. „Povređena mi je desna noga, geler me pogodio u koleno,“ rekao je. Njegova majka i sestra takođe su povređene u napadu, dok je njegov otac, Mile Malobabić, poginuo. „Video sam oca, koji je lažao bez pola glave,“ ispričao je Miloš. Nakon napada, hitna pomoć je došla i odvezla ih u bolnicu u Prijedor.
Tog dana, na Petrovačkoj cesti ubijeno je deset osoba, među kojima četvoro dece. U napadu su ranjene najmanje 24 osobe. U sudu su svedočili i drugi članovi porodica žrtava, koji su takođe ispričali svoje strašne sudbine. Miloš je rekao da su morali da beže iz svog sela 6. avgusta, nakon što su čuli napade hrvatske vojske. Kolone putničkih vozila kretale su se sporo, a ljudi su pokušavali da pronađu gorivo za put.
Njegova sestra, Nikolina Krajčinović, koja je tada imala 11 godina, takođe je svedočila o napadu. „Stali smo kod Svodne da odmorimo i nešto jedemo. Tu nas je našla mama,“ rekla je. Opisala je kako su avioni bacali bombe na njih, a detonacije su izazvale paniku među ljudima. „Svi smo povređeni od te eksplozije,“ dodala je.
Nikolina je sa suzama u očima ispričala kako je vojnici saniteta pomogao nakon što je povređena. Njihova majka, Soka Malobabić, takođe je svedočila o napadima. „Kod Svodne smo stali i sa komšijama smo popili kafu, a onda su nas napali avioni,“ prisetila se. Opisala je trenutak kada je videla kako su avioni pravili polukrug i vraćali se da bombarduju njihovu kolonu. „Pala sam po mojoj deci, a mužu je odnešeno pola glave,“ rekla je Soka.
Još jedan svedok, Zorka Galogaža, čija su svekrva i dever poginuli u napadu, opisala je kako su ona i njeni sinovi ranjeni. „Znali smo da je pao Knin i krenuli smo u izbeglištvo,“ ispričala je. U Svodnoj su se sklonili od nevremena kada su ih napali avioni. „Moj muž je rekao: ‘Saće da se vrate, sakrijte se’,“ dodala je. Zorka je ranjena u butinu i leđa, a njen stariji sin Goran još uvek nosi geler u nozi.
Svi svedoci su se suočili s teškim traumama, a njihova svedočenja osvetljavaju patnje koje su pretrpeli tokom rata. Njihove priče su podsećanje na strahote koje su se desile tokom sukoba i na posledice koje su ostavile na životima mnogih ljudi. Njihova svedočenja su deo pokušaja da se pravda zadovolji i da se svet suoči s bolnom prošlošću.
Miloš, Nikolina, Soka i Zorka, kao i mnogi drugi, nikada nisu zaboravili te strašne trenutke. Danas žive u različitim gradovima, trudeći se da izgrade nove živote daleko od svoje domovine, ali se sećanja na taj dan i dalje drže urezana u njihovim mislima. Njihova svedočenja su važan deo istorije i podsećaju nas na to koliko je važno raditi na pomirenju i razumevanju među narodima.
