Tokom tridesetih godina prošlog veka, Beograd je bio mesto gde su kupači uživali u letnjim danima, ali su se suočavali sa ozbiljnim problemima u vezi sa bezbednošću. Na plažama, koje su tada nosile imena poput Nica, Šest topola i Đačko kupatilo, nedostatak adekvatnih bezbednosnih mera često je dovodio do tragičnih nesreća. Kako se navodi u izveštajima iz tog doba, plivači su bili izloženi opasnostima, a mnogi od njih su bili dobri plivači koji su se utopili.
Na Savi i Dunavu je postojalo ukupno 27 velikih kupališta, od kojih je 18 bilo smešteno od Čukarice do ušća. U ovom periodu, najposećenije kupalište bilo je Opštinsko kupatilo, gde se istovremeno moglo okupiti do 4.000 kupača. Ipak, uprkos velikom broju posetilaca, bezbednost je bila na niskom nivou. Novinari su izveštavali da su nesreće bile česte, a glavni uzrok je bio nedostatak organizovane službe za spasavanje. Kupači su se suočavali sa situacijama u kojima je spašavanje bilo otežano zbog nedostatka čamaca i obučenih spasilaca.
Nedostatak spasilaca nije bila jedina opasnost. Bogati Beograđani su često upravljali motornim čamcima bez potrebnog znanja, što je dodatno ugrožavalo kupače. U izveštajima se navodi da su motorni čamci jurišli vrlo blizu kupališta, stvarajući opasne situacije. Takođe, opisana je situacija kada je poznati modelator ženske obuće Mika Levi, upravljajući čamcem po prvi put, naleteo na plivača dr Đuru Đurovića, rasekavši mu obe ruke. Ova nesreća je bila samo jedna od mnogih koje su se dogodile zbog neodgovornog ponašanja vozača čamaca.
Jedna od najdramatičnijih situacija desila se 5. avgusta 1931. godine, kada je privatni hidroavion sleteo među kupače, izazivajući paniku, ali na sreću, niko nije povređen. Ovaj događaj je ilustrovao koliko su plaže u Beogradu bile opasne, gde su kupači morali da se suočavaju ne samo sa virovima i brzim čamcima, već i sa potencijalnim opasnostima iz vazduha.
U leto 1931. godine, štampa je prenosila jezive izveštaje o nesrećama. Mnogi kupači su se utapali, a novinari su konstatovali da je glavni uzrok ležao u neorganizaciji i nedostatku adekvatne zaštite. Kupači su bili prepušteni sami sebi, a bezbednosne mere su bile gotovo nepostojeće.
Tokom leta, kada su plaže bile pune, spasilačke službe nisu bile adekvatno opremljene. Novinari su ukazivali na to da bi u slučaju nesreće, dok bi čamac stigao, plivač bi već bio potonuo. Takve situacije su dodatno pojačavale osećaj nesigurnosti među kupačima, koji su se osećali kao da su u ratu svaki put kada su odlazili na kupanje.
U svetlu ovih događaja, postavlja se pitanje koliko su se stvari promenile od tada. Danas se na beogradskim plažama vodi računa o bezbednosti, sa spasiocima koji su prisutni i opremljenim čamcima, što je svakako poboljšanje u odnosu na stanje iz tridesetih godina prošlog veka. Ipak, sećanje na to vreme podseća nas na važnost bezbednosti na vodi i potrebu za stalnim unapređenjem mera zaštite kako bi se sprečile tragedije koje su se dešavale u prošlosti.
Beograd se priprema za novu letnju sezonu, a kupači se nadaju da će uživati u sigurnijem i prijatnijem okruženju na svojim omiljenim plažama.
