Od ranije je poznato da hobotnice imaju jedinstven način parenja, koji uključuje specijalizovani pipak nazvan hektokotilus. Ovaj pipak omogućava mužjacima da se pare „na daljinu“, držeći ženku na odstojanju. U ovom procesu, mužjak ubacuje kesicu sa spermom u reproduktivni sistem ženke, a istraživači su sada otkrili kako ovaj pipak pronalazi pravo mesto za oplodnju, čak i kada mužjak ne može da vidi ženku.
Tokom parenja, mužjak koristi hektokotilus koji ubacuje u ženkin „plašt“, vrećastu strukturu koja se nalazi iza očiju ženke i u kojoj se nalaze njeni glavni organi, uključujući reproduktivne. Nova studija objavljena u časopisu Science otkriva da hektokotilus ima posebna čula koja mu omogućavaju da detektuje prisustvo ženskih hormona. Ova otkrića pružaju uvid u kompleksne mehanizme parenja hobotnica.
Naučnici su otkrili da ovaj specijalizovani pipak ima brojne hemotaktilne receptore, slične onima u preostalih sedam pipaka, koji hobotnicama pomažu da „okuse“ okolinu. Ovi receptori im omogućavaju da prepoznaju hranu ili detektuju potencijalne opasnosti. Međutim, funkcija receptora na hektokotilusu nije bila jasna do sada.
Istraživanje je pokazalo da jajovod ženke proizvodi enzime koji stvaraju polni hormon progesteron. Receptori na pipku omogućavaju mužjaku da detektuje ovaj hormon, što mu pomaže da pronađe jajovod i oplodi ženku, čak i u situacijama kada je ne vidi. Takođe, utvrđeno je da amputirani hektokotilusi reaguju na progesteron, dok ne reaguju na druge slične hormone, što ukazuje na specifičnost ovih receptora.
Korišćenje hormona tokom parenja nije neuobičajeno među životinjama, ali kod većine vrsta organ koji detektuje hormone nije isti kao onaj koji prenosi spermu. Kod hobotnica, međutim, hektokotilus obavlja obe funkcije, što istraživači povezuju sa njihovom samotnjačkom prirodom. Profesor Nikolas Belono sa Univerziteta Harvard ističe da ima smisla da pipak obavlja funkciju senzora i organa za parenje, jer mužjaci moraju brzo da lociraju ženku i započnu proces parenja.
Samotnjački način života hobotnica predstavljao je izazov za laboratorijska istraživanja, jer mužjak i ženka često postaju agresivni i mogu se boriti. Istraživači su ih smeštali u isti rezervoar, ali razdvojene pregradom, kako bi se postepeno „upoznavali“. Pregrada je imala otvore kroz koje su hobotnice mogle da pruže pipke. Iako su naučnici planirali da uklone pregradu kada se jedinke naviknu jedna na drugu, iznenadili su se kada je mužjak provukao svoj pipak kroz otvor i ubacio ga u ženkin plašt.
Ovaj eksperiment ponovljen je s drugim parovima, a rezultati su bili dosledni. Bitno je napomenuti da se ovo ponašanje odvijalo u potpunom mraku, što dodatno potvrđuje hipotezu da hobotnice mogu da se pare bez vizuelnog kontakta. Ovo otkriće ne samo da produbljuje razumevanje reproduktivnih strategija hobotnica, već i širi znanje o načinu na koji se u moru odvijaju interakcije među vrstama.
U zaključku, istraživanje hobotnica i njihovih parenja otkriva fascinantne aspekte njihove biologije i ponašanja. Ova otkrića ne samo da doprinose našem razumevanju morskih ekosistema, već i otvaraju vrata za dalja istraživanja o kompleksnim mehanizmima koji upravljaju životima ovih inteligentnih bića. Razumevanje načina na koji hobotnice komuniciraju i reprodukuju se može imati značajne posledice za očuvanje ovih jedinstvenih stvorenja i njihovih staništa.
