Hristićeva umetnička ostavština je predmet brojnih sporova. Za nasledstvo Hristića i njegove supruge od 22 miliona dinara vodi se složen sudski spor između 11 naslednika. Stevan Hristić, poznati kompozitor, dirigent, pedagog i muzički pisac, preminuo je 21. avgusta 1958. godine u Beogradu i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju. Njegova grobnica ostala je bez naslednika i bez potrebnih taksi, što je postalo tema interesovanja.
Vladimir Stojšin je u NIN-u 1964. godine objavio tekst pod naslovom „Ožalošćena porodica“, koji se bavi jedanaestoro naslednika koji pretenduju na Hristićevo nasledstvo. Ova situacija je dodatno komplikovana jer je Hristićeva supruga, Ksenija Rogovska, nasljedila sav imetak, ali nikada nije napisala testament. Ona je bila starija od 60 godina i bolešljiva, te su se mnogi trudili da budu pomenuti u njenom testamentu, ali do toga nikada nije došlo.
Jedna penzionerka se, iz poštovanja prema Hristiću, nekoliko godina nakon njegove smrti, uključila u priču o održavanju njegove grobnice, koja je bila zapuštena. Godišnji trošak za održavanje grobnice iznosio je 2.000 dinara, što je postalo problematično jer niko nije davao novac za tu svrhu. Ova starica je otvorila svoj siromašni penzionerski novčanik i preuzela brigu o grobnici velikog kompozitora. Iako u Hristićevoj ostavštini leži 22 miliona dinara, parnica između naslednika traje već šest godina.
Nakon Hristićeve smrti, dešavale su se neobične stvari u njegovom stanu, gde je ostala nezavršena opera „Nečista krv“. Ova opera je nestala, a Ksenija Rogovska je očajnički tragala za njom. Planirano je da se soba u kojoj je Hristić radio pretvori u muzej, ali je opština odlučila da je preseli u manji stan, što je Ksenija teško podnela.
Nakon njene smrti 1961. godine, opština Palilula nije odmah zapečatila stan, što je dovelo do nestanka mnogih vrednih stvari. Ove stvari su uključivale starinske predmete i novac, a neki naslednici su ih uzeli za sebe, što je dodatno otežalo situaciju. U stan je izvršen popis i procena, ali su mnoge stvari propale usled lošeg čuvanja.
Iako je uprava opštine postupila prema pravilima, stvari su se raspale i propale su u magacinu. Administrativni postupak je bio uredno sproveden, ali je stanje stvari ostalo nepromenjeno. Naslednici se suočavaju s izazovima u vezi sa Hristićevom ostavštinom, a sporovi su se otežali zbog nedostatka testamenta.
Na poslednjem ročištu, sud je uputio zainteresovane strane da se dogovore o daljim koracima, ali je proces i dalje složen. Među naslednicima su i institucije koje očekuju tantijeme, kao što su Muzička akademija iz Beograda i muzička škola „Stevan Hristić“ iz Kruševca. Mnogi od njih se bore za očuvanje Hristićeve umetnosti, ali su i dalje pomalo izgubljeni u pravnim zavrzlamama.
Kao što se čini, Hristićevo delo živi dalje, dok se njegovo ime polako gubi u zaboravu. Naslednici se međusobno prepiru, a njegovo muzičko stvaralaštvo uživa svetsku slavu. U međuvremenu, siromašna penzionerka nastavlja da plaća taksu za grobnicu, dok su Hristićeve stvari u opštinskom magacinu propadale. Na kraju, svi se pitaju kako je moguće da jedna tako velika umetnička ostavština bude predmet tolikih sporova i zaborava.
