Genetika igra ključnu ulogu u određivanju životnog veka čoveka, a novo istraživanje ukazuje na to da geni mogu da utiču na čak 55 odsto životnog veka. Ovo je značajno otkriće, s obzirom na prethodne procene koje su se kretale između 6 i 33 odsto. U istraživanju objavljenom u naučnom časopisu „Science“, međunarodni tim naučnika koristio je podatke iz studija blizanaca kako bi razdvojio spoljašnje uzroke smrti, kao što su nezgode i bolesti, od unutrašnjih bioloških faktora, uključujući genetske mutacije i bolesti povezane sa starenjem.
Ova nova metodologija omogućila je preciznije razumevanje uticaja genetike na životni vek. Glavni autor studije, Ben Senhar iz Instituta Vejzman u Izraelu, ističe da se u mnogim studijama blizanaca pokazuje da je oko 50 odsto osobina nasledno. Takođe je napomenuo da su geni važni ne samo za životni vek, već i za druge biološke karakteristike, kao što je starosna granica menopauze.
Profesor Morten Šeibje-Knudsen sa Univerziteta u Kopenhagenu naglašava da je novi pristup istraživanju „eliminisao spoljašnji šum“, omogućavajući istraživačima da bolje razumeju temeljne biološke procese starenja. On je takođe ukazao na to da genetika značajno utiče na životni vek kod različitih vrsta. Na primer, neki organizmi, poput kvasca, žive samo 13 dana, dok kitovi mogu da dostignu starost od više od 200 godina.
Međutim, i dalje je važno napomenuti da zdrav stil života igra ključnu ulogu u dužini života. Senhar je istakao da, iako genetika može da odredi 55 odsto životnog veka, preostalih 45 odsto zavisi od izbora pojedinca u vezi sa ishranom, fizičkom aktivnošću i životnim navikama. Ova informacija naglašava značaj proaktivan pristup zdravlju i dobrobiti.
Studija takođe otvara vrata daljem istraživanju zaštitnih gena koji mogu da produže život, posebno kod ljudi koji nose određene gene koji nude zaštitu od hroničnih bolesti. Geni kao što su FOXO3, APOE i SIRT6 su neki od primera koji se istražuju u ovom kontekstu. Ovi zaštitni geni mogu da igraju ključnu ulogu u povećanju očekivanog životnog veka, a istraživači smatraju da je dugovečnost rezultat interakcije više gena, a ne postojanje jednog „genu za sve“.
U zaključku, nova saznanja o genetici i njenom uticaju na životni vek predstavljaju značajan korak napred u razumevanju bioloških procesa starenja. Određivanje da geni mogu uticati na više od polovine životnog veka može otvoriti nova istraživačka pitanja i mogućnosti za poboljšanje ljudskog zdravlja. Sve više postaje jasno da je interakcija između genetike i životnog stila ključna za razumevanje i poboljšanje zdravlja i dugovežnosti.
Ova otkrića dodatno naglašavaju potrebu za holističkim pristupom zdravlju, gde genetika, ishrana, fizička aktivnost i životne navike zajedno doprinose ukupnom kvalitetu života. U svetlu ovih saznanja, pojedinci bi mogli da preispitaju svoje životne izbore i strategije za očuvanje zdravlja, s ciljem postizanja dužeg i zdravijeg života.
