General Borislav Đukić, star 78 godina, danas je prvostepeno osuđen na 16 godina zatvora u Županijskom sudu u Splitu zbog ratnih zločina koje Hrvatska stavlja na teret. Đukić je uhapšen 18. jula 2015. godine na aerodromu u Tivtu po prvoj optužnici, a u Hrvatsku je izručen 8. marta 2016. godine. Pored njega, na istu kaznu osuđeni su i pukovnici Jovan Grubić i Milorad Radić, kao i potpukovnik Petar Randić, dok su pukovnik Vladimir Davidović, bivši sekretar SUP-a u Kninu Ilija Prijić i načelnik SUP-a Slobodan Vujko dobili po 10 godina zatvora.
Optuženi su za zločine počinjene od avgusta 1991. do 4. avgusta 1995. godine, kada su kao komandanti JNA, milicije i vojske „SAO Krajine“ naređivali napade na civilna naselja u Šibensko-kninskoj županiji. Terete se i za okupaciju naselja, kao i za sistemsko ubijanje, mučenje i zlostavljanje preostalog hrvatskog stanovništva. U optužnici se navodi da je ubijeno 118 ljudi, a da su žene silovane, dok su stambeni i kulturni objekti uništavani.
Advokat generala Đukića, Radivoj Nikolić, ističe da je presuda pravno neodrživa, tvrdeći da tokom suđenja nije izveden nijedan validan dokaz. On smatra da su zaključci suda vođeni političkim narativima, a da je kolektivna odgovornost neosnovana. Nikolić naglašava da nijedno balističko veštačenje nije urađeno i da je odbrani dozvoljeno da izvede samo pet svedoka naspram 163 svedoka tužilaštva, što ukazuje na nepravično suđenje.
Đukić je takođe bio osuđen u prethodnim slučajevima zbog organizovanja pokušaja rušenja brane hidroelektrane „Peruća“ 1993. godine, što je moglo ugroziti 50.000 ljudi. Prvobitna kazna od devet godina je ukinuta, a zatim je osuđen na deset godina, što je takođe ukinuto. Na trećem suđenju 2024. godine ponovo je osuđen na deset godina zatvora, a odluka o žalbi odbrane biće doneta 9. septembra.
Tokom suđenja, Županijski sud je ignorisao sve materijalne dokaze odbrane, a Đukić nije želeo da prisustvuje objavi presude, smatrajući da je postupak bio pristrasan. Prema njegovom advokatu, sud je iz presude stvorio kolektivnu odgovornost, što nije u skladu sa pravnim normama.
Osuđeni oficiri su teretili za zločine koji su se dešavali tokom rata, a koji su ostavili duboke ožiljke na društvu. Ove presude pokazuju složenost ratnih zločina i izazova s kojima se suočava pravosudni sistem u postkonfliktnim društvima. Izricanje kazni može biti viđeno kao deo procesa pomirenja, ali i kao sredstvo za postizanje pravde za žrtve.
Ova presuda izaziva brojne reakcije, kako u Hrvatskoj, tako i u Srbiji, gde se mnogi pitaju o pravu na pravično suđenje i odgovornosti tokom rata. Osuđeni oficiri su se našli na meti kritika zbog svojih postupaka, dok advokati brane stav da je pravda izostala zbog nedostatka dokaza i neprihvatanja materijalnih argumenata.
Za Đukića i njegove kolege, presude predstavljaju još jedan korak u dugom putu pravde, koja je često obeležena političkim i društvenim previranjima. S obzirom na to da će se žalbe nastaviti, postavlja se pitanje kako će se pravosudni sistem nositi sa složenim pitanjima kolektivne odgovornosti i individualne krivice, kao i kako će se društvo suočiti sa nasleđem rata i zločina koji su se dogodili.
