Regionalni vaterpolo je već više od godinu dana u žiži javnosti zbog dubokih podela koje su izazvane odlukom da gradski bazen u Kotoru ponese ime Zorana Džimi Gopčevića. Za jedne, Gopčević je sportska legenda, dok za druge predstavlja simbol ratnih strahota devedesetih. Ova odluka je dovela do toga da hrvatski klubovi odbijaju da gostuju u Kotoru, što je izazvalo ozbiljne tenzije u regionalnoj ligi i negativno uticalo na odnose u reprezentativnim takmičenjima.
U ovom kontekstu, Zoran Roje, jedna od najvećih legendi jugoslovenskog i hrvatskog vaterpola, progovorio je o Gopčeviću u intervjuu za portal Index. Roje se prisetio svog prijateljstva sa Gopčevićem, ističući da su bili bliski čak i pre nego što ih je rat razdvojio. „Ne znam šta bih vam rekao. Ako pitate za mene lično, Gopčević i ja smo bili jako vezani,“ rekao je Roje, dodajući da je poznavao celu Gopčevićevu porodicu.
Roje se prisetio i trenutaka kada je Gopčević dolazio u Rijeku, gde je uvek svraćao kod njegovih roditelja i donosio rakiju. „Bili smo veliki prijatelji,“ naglasio je Roje. Ipak, na pitanje o optužbama za ratne zločine, Roje je odgovorio sa gorčinom. „Rat je čudo, u najgorem mogućem smislu te reči. Rat napravi to što napravi,“ rekao je.
Zoran Gopčević je bio jedan od najboljih vaterpolista svog vremena, osvajajući trofeje sa klubom Primorac i srebro na Olimpijadi u Moskvi 1980. godine sa reprezentacijom Jugoslavije. Međutim, njegova prošlost iz devedesetih godina danas baca senku na njegove sportske uspehe. Hrvatska ga tereti za zločine počinjene u logoru Morinj, a njegovo ime se često pominje u svedočenjima logoraša. Zdenko Bulić, predsednik Udruženja logoraša Morinj, izneo je teške optužbe, tvrdeći da je Gopčević kao zapovednik straže učestvovao u maltretiranju zatvorenika.
Bulić je rekao: „Gopčević nije osvetlao obraz Crnoj Gori. Kao zapovednik straže u logoru, ispitivao je ljude i dozvoljavao maltretiranja. Video sam to svojim očima i osetio na sopstvenoj koži.“ On je dodao da, bez obzira na Gopčevićevu sportsku veličinu, ne zaslužuje da bazen nosi njegovo ime.
U međuvremenu, Zoran Roje je takođe govorio o svojim sportskim danima i specifičnoj atmosferi u reprezentaciji. Prisetio se turnira u Moskvi 1980. godine, gde su golovi Gopčevića i Ratka Rudića vodili tim do finala, ali su na kraju morali da se zadovolje srebrom. Roje je podelio anegdotu o pesmi „Sa Ovčara i Kablara“, koja je postala nezvanična himna tima. Pesma je nastala kao reakcija na strogi režim Ratka Rudića tokom priprema u Bečeju, gde su igrači morali da plivaju po kiši.
Gopčević je preminuo iznenada 2000. godine tokom treninga u Subotici. Danas, decenijama kasnije, njegovo ime ostaje kamen spoticanja – za jedne simbol zlatne ere jugoslovenskog sporta, a za druge podsetnik na mračnu stranu istorije koju region još uvek pokušava da prevaziđe. Ova podela u viđenju Gopčevića i dalje utiče na odnose među sportistima, timovima i navijačima u regionu, čineći ga ne samo sportskom, već i društvenom temom od velikog značaja.
S obzirom na sve ovo, jasno je da je pitanje identiteta i kolektivnog pamćenja veoma složeno, te će Gopčevićevo ime i dalje izazivati rasprave i podela u društvu. Kako se region suočava sa svojom prošlošću, sport i njegovi junaci postaju simboli mnogo šireg dijaloga o ratu, miru i pomirenju.
