Ka tim zvezdama, koje je Vlatko Gilić odmalena želeo da „opljačka“, njegova duša uputila se minulog četvrtka, ostavljajući za sobom bogatu filmsku ostavštinu koja ga svrstava među najznačajnije reditelje bivše Jugoslavije. Vlatko Gilić, rođen 1935. godine u Podgorici, bio je sin ugledne građanske porodice, čija je sudbina obeležena tragedijom gubitka oca, streljanog od strane novih vlasti kada je Vlatko imao samo deset godina.
Nakon što se preselio u Beograd, Gilić je započeo studije na Arhitektonskom fakultetu, ali ga je život usmerio ka filmu. Svoj prvi profesionalni angažman imao je kao asistent scenografa na filmu „Kapo“ 1960. godine. Do 1966. godine, radio je u „Lovćen filmu“, nakon čega je započeo snimanje kratkih dokumentarnih i igranih filmova. Njegovi radovi su redovno prikazivani na međunarodnim festivalima, donoseći mu brojne nagrade, uključujući Srebrnog medveda na festivalu u Zapadnom Berlinu i Gran-pri u Oberhauzenu.
Pesnik i akademik Matija Bećković, koji je bio blizak prijatelj Gilića, opisao ga je kao vernika umetnosti, čiji su kadrovi ikone, a kratki filmovi remek-dela. Njegovi dugometražni filmovi „Kičma“ i „Dani od snova“ prikazani su na Filmskom festivalu u Kanu, a američka TV mreža En-Bi-Si ga je uvrstila među 50 najznačajnijih reditelja u istoriji svetske kinematografije, uz imena poput Hičkoka, Čaplina i Tarkovskog.
Iako je Gilić postigao mnogo do svoje četrdeset pete godine, njegov rad je bio prekinut. Živko Popović, nekadašnji Gilićev student i asistent, ističe da je reditelj svakodnevno beležio ideje koje nikada nisu realizovane. Među njima je bio i film o Jasenovcu, za koji je Gilić duboko istražio arhivu tog zloglasnog mesta, izražavajući žaljenje što nije imao priliku da ga snimi.
Gilić je 1965. godine u Kijevu upoznao Sergeja Paradžanova, s kojim je proveo godinu dana. Paradžanov mu je poklonio ikonu, a Gilić je potpisao peticiju za njegovu slobodu kada su ga sovjetske vlasti uhvatile. Njegova dela su jedina iz bivše Jugoslavije koja su pohranjena u kapsuli Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, a tokom godina, filmovi su prikazivani na elitnim mestima u SAD-u, izazivajući veliko interesovanje.
Prema rečima Popovića, Gilićevi filmovi su tema koja zaslužuje da bude sačuvana od zaborava. Njegova pisana reč, bez obzira na to što nikada nisu postali filmovi, ima posebnu vrednost. Gilić je verovao da će jednog dana moći da ostvari svoje ideje, ali do tog trenutka nije došlo.
Uprkos preprekama, Gilić je ostavio neizbrisiv trag u svetu filma. Njegova dela se i dalje prikazuju, a retrospektiva njegovih filmova biće organizovana na Harvardu krajem 2024. godine, čime se nastavlja njegovo nasleđe. Vlatko Gilić nije bio samo reditelj, već i umetnik čije je stvaralaštvo duboko uticalo na filmsku scenu i čije će ideje trajati kroz vreme.
