Reditelj Nikola Ležaić u svom najnovijem filmu „Kako je ovde tako zeleno“ istražuje emotivnu i kompleksnu temu povratka u rodnu zemlju, koja se u njegovom slučaju povezuje sa ličnom tragedijom i porodičnom istorijom. Ovaj film, koji je postavljen u kontekst rata i njegovih posledica, oslikava putovanje njegovih roditelja koji nakon 25 godina odlučuju da „vrate“ kosti svoje bake u rodno selo Đevrske kod Kistanja. Ležaić, koji je u ovom procesu postao glavni lik, usmerava pažnju na unutrašnju borbu sa sećanjima i identitetom.
„Jedan čovek koji je uspeo da prenese posmrtne ostatke svoje majke pomogao nam je u celom procesu,“ kaže Ležaić, ističući kako je priča o povratku u domovinu imala filmsku strukturu od samog početka. Ipak, on je isprva oklevavao da snimi ovaj film jer je to za njega bilo emocionalno opterećujuće, posebno s obzirom na to da je njegov otac bio u lošem zdravstvenom stanju. Na kraju, otac je preminuo od korone nakon što su iskopali kosti bake, što je dodatno pojačalo potrebu za snimanjem ovog ličnog i emotivnog dela.
U filmu, Ležaić se suočava sa svojim uspomenama iz detinjstva, kada je kao devetogodišnjak bežao sa porodicom iz Dalmacije tokom rata. Ove uspomene dolaze u obliku kratkih, nepovezanih slika, koje film pokušava da spoji u koherentnu priču o gubitku, identitetu i ponovnom pronalaženju korena. Ležaić ističe kako je želeo da prikaže „haotičnu, stvarnu energiju“ razgovora, gde važne informacije nisu uvek u prvom planu, a dijalog se često čini nepovezanim.
Ova „haotična energija“ može predstavljati izazov za gledaoce, jer radnja nije uvek jasna i celovita. Ipak, Ležaić veruje da je suština filma u prećutanoj drami koja se odvija ispod površine. On se oslanja na vlastiti stil snimanja, gde se emocije često ne izgovaraju, već se sugerišu kroz gestikulaciju i neverbalne signale. Ovaj pristup može biti i riskantan, jer zahteva od gledalaca da se sami upuste u interpretaciju i razumevanje priče.
Ležaić naglašava da film nije samo o njegovoj ličnoj priči, već i o širem kontekstu kolektivne traume i identiteta. U jednom trenutku, dok se suočava sa spomenikom svojim precima u Đevrskama, otkriva važan deo svog identiteta koji je izgubljen tokom godina. Ovo otkriće simbolizuje dublju potragu za sopstvenim mestom u svetu i razumevanjem sopstvene prošlosti.
Film je naišao na različite reakcije, posebno među mlađim generacijama koje možda nisu svesne konteksta događaja iz 1995. godine. Ležaić se pita kako će njegova poruka dopreti do ovih gledalaca, s obzirom na to da se trauma i istorija često zaboravljaju ili minimiziraju. Njegovo delo je nagrađeno na festivalu u Puli, što može ukazivati na to da je prepoznato i cenjeno u širem smislu, ali i da nosi težinu koja prevazilazi lične priče.
Na kraju, Ležaić ostavlja otvorena pitanja o identitetu i kolektivnoj memoriji, naglašavajući da nije kraj sveta ako se sve ne kaže do kraja. Njegov film poziva gledaoce da razmisle o vlastitim identitetima i vezama sa prošlošću, pozivajući ih da se suoče sa svojom ličnom i nacionalnom istorijom. U ovom emotivnom putovanju, Ležaić nas podseća da su sećanja, iako često fragmentarna, ključna za razumevanje ko smo i odakle dolazimo.
