Građani Srbije koji ostvaruju prihode u inostranstvu često se susreću sa pitanjima vezanim za poresku obavezu, a posebno sa pitanjem gde i na koji način treba platiti porez. Mnogi nisu sigurni da li imaju pravo na poreski kredit kako bi izbegli dvostruko oporezivanje. Prema rečima poreskih stručnjaka, ključno pitanje nije mesto na kojem je prihod ostvaren, već da li se osoba smatra poreskim rezidentom Srbije.
Miloš Praštalo, osnivač i izvršni direktor računovodstvene agencije MNP Advisory, objašnjava da poreski tretman zavisi pre svega od poreske rezidentnosti, a zatim od vrste dohotka. „Nije bitno gde je prihod ostvaren, već čiji je tačno on poreski rezident. Ako građanin boravi u Srbiji više od 183 dana godišnje, smatra se poreskim rezidentom, bez obzira na to gde ostvaruje prihod“, naglašava Praštalo.
Ukoliko fizičko lice boravi u Srbiji duže od šest meseci godišnje, ono ima status poreskog rezidenta i obavezno je da podnese poresku prijavu za ostvareni dohodak, bez obzira na mesto gde je prihod zarađen. Međutim, to ne isključuje obaveze prema drugoj državi. Ako ta država zahteva podnošenje poreske prijave ili plaćanje poreza, građanin to rešava prema zakonima te države, uz primenu ugovora o izbegavanju dvostrukog oporezivanja, ukoliko takav postoji.
Nakon utvrđivanja rezidentnosti, važno je razmotriti vrstu prihoda. Na primer, ukoliko poreski rezident Srbije ostvaruje kapitalnu dobit u inostranstvu, kao što je trgovina akcijama ili kriptovalutama, u Srbiji plaća porez po stopi od 15%. „U inostranstvu se može desiti da ste oslobođeni poreza ukoliko postoji ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja“, dodaje Praštalo.
Za prihode od kapitala, kao što su dividende iz inostranstva, poreski kredit ima posebnu važnost. „Ako je u stranoj državi plaćen porez od 15% ili više, Srbija priznaje poreski kredit, a dodatni porez se ne plaća. Ako je porez manji, u Srbiji se doplaćuje razlika do 15%“, objašnjava Praštalo.
Kada je reč o zaradi, situacija se komplikuje. Ako rezident Srbije ostvaruje prihod kao frilenser, obavezan je da se samooporezuje u Srbiji. S druge strane, klasični ugovor o radu sa inostranom kompanijom dok je osoba u Srbiji može otvoriti dodatna pitanja primene domaćih i stranih propisa.
Drugačija pravila važe za građane koji žive u inostranstvu duže od šest meseci i koji su odjavili prebivalište u Srbiji. Oni se ne smatraju poreskim rezidentima Srbije, pa ukoliko ostvare kapitalnu dobit u inostranstvu, porez plaćaju u zemlji gde su poreski rezidenti. Srbija u tom slučaju ne može potraživati porez, pod uslovom da građanin dostavi potvrdu o poreskoj rezidentnosti iz strane države i pozove se na ugovor o izbegavanju dvostrukog oporezivanja.
Poreska uprava Srbije objašnjava da se poreska prijava podnosi prema pravilniku koji određuje način podnošenja i sadržinu prijave za utvrđivanje poreza na kapitalne dobitke. Na pitanje koliko građana Srbije ostvaruje kapitalnu dobit u inostranstvu, oni navode da poreska prijava ne sadrži podatak o mestu ostvarivanja prihoda, zbog čega nemaju precizne podatke o obimu kapitalnih dobitaka na stranim tržištima.
Stručnjaci upozoravaju na čestu grešku građana koji misle da je samo mesto isplate dovoljno da izbegnu porez. „Prvo se utvrđuje poreska rezidentnost, zatim se gleda vrsta prihoda, a tek onda dolazimo do pitanja poreskog kredita i oslobađanja od dvostrukog oporezivanja“, zaključuje Praštalo. U praksi, to znači da pravo na poreski kredit postoji, ali ne za svaki oblik dohotka i ne u svakoj situaciji, zbog čega je pravilno razumevanje rezidentnosti i vrste prihoda ključno za izbegavanje poreskih rizika.
