Savo Štrbac, predsednik Dokumentaciono-informativnog centra „Veritas“, nedavno je izneo zanimljive uvide o razvoju hrvatskog nacionalizma, ističući da je njegova euforija započela 1970. godine, nakon desete sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Hrvatske (SHK). Ovaj period obeležen je određenim promenama u društvenom i političkom životu Hrvatske, koje su uticale na nacionalni identitet i svest građana.
Štrbac se prisetio svojih ranih iskustava u Zagrebu, kada je, zajedno sa prijateljem, prodavao jaja na pijaci. U tom trenutku, naišao je na komentare koji su se ticali njegovog govora, odnosno upotrebe ekavice, što je postalo predmet kritike. Ubrzo nakon toga, došlo je do promene u načinu na koji su se obavljali neki poslovi na području Zagreba, kada su im rečeno da će „neki Hercegovci“ preuzeti njihove aktivnosti. Ovaj događaj je, prema Štrbacu, bio jedan od prvih znakova nacionalne tenzije i promene u društvenim normama.
Jedan od ključnih trenutaka koje je Štrbac istakao bio je susret sa devojkom koja je nosila hrvatski grb na kapi. Ovaj simbol je, prema njenim rečima, postao modni trend i način na koji se mladi prepoznaju i identifikuju. „To je sada u modi, tako se prepoznajemo, tako se dokazujemo“, rekla mu je, što je odražavalo širu promenu u društvu. Ova situacija nije bila izolovana, jer su se slični simboli nacionalnog identiteta počeli masovno nositi među mladima, što je dodatno učvrstilo osećaj pripadnosti i nacionalne svesti.
Štrbacova sećanja na ovaj period ukazuju na to kako su se nacionalistički sentimenti polako ali sigurno infiltrirali u svakodnevni život građana Hrvatske. Ova transformacija nije bila samo politička, već i kulturna, sa dubokim uticajem na identitet ljudi. On objašnjava da je nacionalizam postao sve prisutniji u različitim aspektima društvenog života, od mode do jezika, što je dovelo do stvaranja novog, nacionalno orijentisanog identiteta.
Ono što je posebno interesantno u njegovim izjavama jeste način na koji se nacionalni identitet oblikovao kroz svakodnevne interakcije i simbole. U vreme kada su mladi ljudi počeli da se sve više identifikuju sa hrvatskim simbolima, nacionalizam je postao deo njihove lične i kolektivne svesti. Ovo je doprinelo jačanju nacionalnog identiteta, ali i rasloju tenzija između različitih etničkih grupa unutar Hrvatske.
Štrbac takođe ukazuje na to da su ovakve promene u društvenom i političkom okruženju imale dalekosežne posledice, ne samo za Hrvatsku, već i za ceo region. Nacionalizam, koji se u početku manifestovao kroz simbole i modne trendove, ubrzo je prerastao u političke pokrete koji su oblikovali sudbinu zemlje. Ove promene su doprinele povećanju tenzija između nacionalnih zajednica, što je kasnije dovelo do sukoba i ratova u bivšoj Jugoslaviji.
U ovom kontekstu, Štrbacova svedočenja o ličnim iskustvima i opažanjima predstavljaju važne indikatore šireg fenomena koji je oblikovao ne samo hrvatsko društvo, već i političku scenu u regiji. Njegova perspektiva kao svedoka tih događaja pruža jedinstvenu priliku za razumevanje složenosti nacionalnog identiteta i njegovih implikacija na društvene odnose.
Na kraju, važno je naglasiti da su ovakvi razgovori i analize potrebni kako bi se razumelo kako se nacionalizam razvija i kako utiče na svakodnevni život ljudi. Štrbacova sećanja su dragocen izvor informacija koji može pomoći u razumevanju prošlosti, ali i u oblikovanju budućnosti. Nacionalizam, kao pojava, ostaje aktuelan i danas, a njegovo razumevanje je ključno za izgradnju pomirenja i zajedničkog života među različitim narodima i kulturama.
