PODGORICA – Lider Pokreta za promene (PZP) Nebojša Medojević izneo je stav da namera Evropske unije da konfiskuje imovinu Rusije koja se nalazi unutar EU ima duboke korene u nacističkoj Nemačkoj. Medojević podseća da je takva praksa, koja je rezultirala gubitkom imovine neprijateljskih država, u prošlosti imala ozbiljne posledice po Nemačku, koja je nakon Drugog svetskog rata bila primorana da plati više od 80 milijardi evra odštete i vrati otetu imovinu kroz proces restitucije.
On naglašava da se tokom Drugog svetskog rata, nacistički režim predvođen Adolfom Hitlerom, oslanjao na različite dekrete i zakone kako bi konfiskovao imovinu neprijateljskih država koje su se nalazile na teritoriji Nemačke. Ova praksa je uključivala blokiranje, upravljanje i prisilnu prodaju imovine koja je pripadala neprijateljskim zemljama. Medojević ističe da je ključni primer bio Dekret o postupanju s neprijateljskom imovinom iz 1940. godine, kojim je regulisana imovina u vlasništvu neprijateljskih država i onih pod njihovim uticajem.
Ovaj dekret je omogućio komesarima Rajha da preuzmu kontrolu nad neprijateljskom imovinom, dok su upravnici postavljeni na kompanije preuzeli vođenje i upravljanje tim entitetima. Medojević ukazuje na sličnosti između tadašnje prakse i aktuelne situacije u kojoj Evropska unija razmatra konfiskaciju imovine koja pripada Rusiji, kao odgovor na trenutne geopolitičke tenzije i sukobe.
Osim toga, on ističe da je ovakvo ponašanje EU u suprotnosti sa međunarodnim pravom i pravima svojine, što može imati dugoročne posledice ne samo za Rusiju, već i za same zemlje članice EU. Medojević smatra da bi takve akcije mogle otvoriti Pandorinu kutiju, koja bi mogla rezultirati ozbiljnim pravnim posledicama i destabilizovati međunarodne odnose.
U poslednje vreme, tenzije između Rusije i zapadnih zemalja su se intenzivirale, a EU je preduzela niz mera protiv Rusije, uključujući sankcije i zamrzavanje imovine. Međutim, Medojević upozorava da bi prekomerna upotreba ovih mera mogla dovesti do eskalacije sukoba i dodatne polarizacije na međunarodnom nivou.
U ovom kontekstu, važno je napomenuti da je istorijska praksa konfiskacije imovine neprijateljskih država često dovodila do ozbiljnih posledica po stabilnost i pravdu u globalnim odnosima. Medojević podseća da je takvo ponašanje u prošlosti često bilo praćeno ratovima i sukobima, te da bi savremeni lideri trebalo da uče iz istorije kako bi izbegli slične greške.
U zaključku, Medojević poziva na dijalog i razumevanje, umesto na konfrontaciju i sukob. On veruje da bi međunarodna zajednica trebalo da se fokusira na mirno rešavanje sporova i izgradnju stabilnijih odnosa, umesto na disbalans i konfiskaciju imovine koja može dovesti do daljih tenzija i nesigurnosti. Njegova izjava predstavlja upozorenje o opasnostima koje mogu proizaći iz ponavljanja istorijskih grešaka i podseća na potrebu za pravnim i moralnim okvirom koji će štititi prava svih država i pojedinaca na globalnom nivou.
