Srbija je prošla kroz značajne političke promene od prvih višestranačkih izbora 1990. godine, ali analitičari tvrde da nije ostvarila očekivani napredak u demokratiji. Đorđe Vukadinović, analitičar, smatra da je dijalog u politici gotovo nepostojeći, što je ključna prepreka za funkcionalnu demokratiju. On ukazuje na to da se opozicija često doživljava kao neprijatelj, umesto kao legitimni deo političkog sistema. Profesor Čedomir Antić dodaje da je Srbija započela demokratizaciju u teškim uslovima, dok bivša ministarka Gordana Čomić naglašava da je najveća greška vlasti bila loše upravljanje očekivanjima građana.
Vukadinović primećuje da se izborni sistem drastično promenio od 1990. godine. U početku su izbori bili većinski, gde je pobednička stranka dobijala sve, dok se sada primenjuju modeli koji ne odgovaraju realnosti u Srbiji. On kritikuje jednokružni većinski sistem koji favorizuje jake političke subjekte, a ostale ostavlja van procesa odlučivanja. Ističe da je neophodno uspostaviti pravedniji sistem koji bi omogućio bolje predstavljanje građana.
Prema njegovim rečima, nedostatak dijaloga je ključni problem. Ljudi su više zainteresovani za brze informacije i slike nego za analizu činjenica, što dodatno komplikuje stanje u politici. Vukadinović naglašava da je odnos vlasti prema opoziciji loš i da se često propagandom prikazuje kao neprijatelje ili izdajnike. Ovakav pristup dodatno pogoršava stanje demokratije.
U međuvremenu, Čomić ukazuje na to da politička kultura u Srbiji gotovo nije evoluirala tokom poslednjih trideset godina. Ona smatra da je dijalog ključ za razvoj demokratskih institucija, ali da u Srbiji prevladava prezir prema dijalogu. Umesto toga, ljudi se oslanjaju na interpretacije koje ne zahtevaju duboko razumevanje ili analizu. Čomić tvrdi da bi promene bile moguće samo kroz dijalog zasnovan na činjenicama.
Antić, s druge strane, ističe da je demokratija u Srbiji počela u kontekstu nasleđenih rigidnosti i autoritarnih obrazaca. On beleži da je politički sistem formiran još 1990. godine, kada je Socijalistička partija Srbije (SPS) naslijedila imovinu bivše komunističke stranke. Ovaj nerazmjerni odnos moći oblikovao je političku scenu u zemlji. Antić takođe ukazuje na to da su međunarodne sankcije od 1992. godine dodatno otežale razvoj demokratskih institucija.
Vukadinović naglašava da je poverenje u demokratiju opalo, ne samo u Srbiji, već i globalno. On kritikuje zapadne elite koje su, primenjujući brutalne ekonomske i političke metode, dodatno razočarale građane. Ovakvo stanje dovelo je do pogoršanja odnosa između vlasti i opozicije, a i unutar opozicionih stranaka.
Kao zaključak, analitičari se slažu da je potrebno raditi na jačanju dijaloga i povratku poverenja u institucije. Čomić smatra da političke stranke moraju bolje komunicirati vrednosti promena i raditi na izgradnji kulture dijaloga. Antić, s druge strane, naglašava da je neophodno rešavati duboko ukorenjene autoritarne tendencije u društvu kako bi se omogućio pravi razvoj demokratije.
U svetlu ovih analiza, postavlja se pitanje kako Srbija može da unapredi svoj politički sistem i demokratiju u budućnosti. Samo kroz otvoren dijalog i spremnost na promene može se stvoriti stabilno i funkcionalno društvo.
