Sedmomesečni Panč, mali majmun koji je ostao bez majke, postao je viralna tema na društvenim mrežama nakon što je objavljen snimak na kojem čvrsto grli plišanu igračku, verujući da mu je to mama. U videu, Panč se neprestano drži za plišanog medveda, tražeći u njemu osećaj sigurnosti i utehu zbog gubitka roditelja. Ova dirljiva scena ponovo je otvorila diskusiju o jednom od najpoznatijih eksperimenata u psihologiji, istraživanju Harija Harloua o ulozi majčinskog dodira u razvoju primata.
Krajem pedesetih i početkom šezdesetih, američki psiholog Hari Harlou sproveo je seriju istraživanja na rezus makaki majmunima koja su promenila tadašnja dominantna naučna uverenja. Do tada su mnogi psiholozi smatrali da se bebe vezuju za majku prvenstveno zbog hrane koju im pruža. Harlou je doveo u pitanje ovu teoriju, tvrdeći da je potreba za dodirom, nežnošću i emocionalnom sigurnošću jednako, ako ne i više, presudna za razvoj.
U svom najpoznatijem eksperimentu, Harlou je odvojio novorođene majmune od njihovih bioloških majki i ponudio im dve veštačke „surogat“ majke: jednu napravljenu od žice i drveta, i drugu prekrivenu mekim materijalom. U nekim varijacijama eksperimenta, flašica sa mlekom bila je postavljena na „žičanu majku“. Bez obzira na to, mladunci su provodili najviše vremena grleći meku „krpenu“ majku, vraćajući se njoj odmah nakon hranjenja. Zaključak je bio jasan: „uteha dodirom“ imala je veći značaj od same hrane.
Istraživanja su takođe pokazala da su mladunci koji su odrasli bez majke ili društvenog kontakta razvili ozbiljne poremećaje u ponašanju, poput izolacije i nemogućnosti socijalne interakcije. Kada bi se našli u nepoznatom okruženju, mališani koji su imali barem „krpenu majku“ osećali su se dovoljno sigurnim da istražuju okolinu, dok su oni bez ikakve figure za vezivanje ostajali paralizovani od straha.
Slika malog siročeta koje grli plišanu igračku decenijama kasnije potvrđuje Harlouove zaključke: potreba za toplinom, dodirom i emocionalnim „utočištem“ duboko je ukorenjena. Zbog toga su zaposleni u zoološkom vrtu odlučili da Panču daju plišanu igračku, znajući da „objekat utehe“ može delovati smirujuće na životinju. Prema rečima čuvara, mališan je imao poteškoća da se socijalizuje sa ostalim majmunima, pa su mu pružili plišanog orangutana kako bi se lakše izborio sa anksioznošću i osećajem usamljenosti nakon odbacivanja od strane majke.
Više od 70 godina nakon Harlouovih eksperimenata, nauka i dalje potvrđuje da je veza roditelj–dete kamen temeljac zdravog razvoja, ne samo kod ljudi, već i kod primata. Ovo istraživanje je pokazalo da emocionalna povezanost i fizički dodir igraju ključnu ulogu u razvoju i socijalizaciji mladunaca.
U današnje vreme, kada se sve više govori o emocionalnom zdravlju i važnosti podrške u razvoju, slučaj malog Panča može se posmatrati kao podsetnik na značaj emocionalne sigurnosti i ljubavi u životima svih bića. Njegov odnos sa plišanom igračkom osvetljava univerzalnu potrebu za povezivanjem i sigurnošću, koja se proteže kroz vrste i vreme. U svetu koji se često čini hladnim i nemilosrdnim, ovakvi trenuci podsećaju nas na važnost empatije i brige za druge, bez obzira na to da li su to ljudi ili životinje.
