Većina roditelja odgaja svoju decu sa najboljim namerama, pokušavajući da pronađu ravnotežu između ljubavi i autoriteta. Ipak, u svakodnevnim borbama sa poslom, stresom i obavezama, često nesvesno prave greške koje mogu oblikovati ličnost njihovog deteta. U najgorem scenariju, takve greške mogu dovesti do razvoja narcisoidnih osobina, emocionalne nezrelosti, nedostatka empatije i manipulativnog ponašanja. Poznati psiholog dr Sten Tatkin upozorava na dva stila roditeljstva koja najčešće doprinose ovom problemu: popustljivost bez granica i autoritarnost bez empatije.
Jedna od najčešćih grešaka roditelja jeste izbegavanje postavljanja jasnih posledica. Kada dete ne nauči da određeni postupci donose odgovornost i posledice, razvija uverenje da može upravljati situacijama i ljudima bez obzira na pravila. U takvom okruženju, dete uči da granice ne postoje i da manipulacija daje rezultate. Dr Tatkin naglašava da deca brzo primete kada roditelj nije u stanju da se suprotstavi. U tim slučajevima, deca gube poštovanje, jer shvataju da mogu kontrolisati ponašanje odraslih. Nedosledni roditelji, prema njegovim rečima, nesvesno šalju poruku da emocije deteta imaju veću težinu od pravila koja su sami postavili, što dovodi do razgradnje autoriteta.
Rešenje leži u tome da roditelji nauče kako da dosledno, ali sa poštovanjem, uvedu posledice koje su primerene uzrastu. Takve posledice ne znače kaznu, već priliku za učenje. Detetu treba omogućiti da prepozna uzročno-posledičnu vezu između svojih postupaka i onoga što iz njih sledi. Na taj način, roditelji mogu pomoći deci da razviju svest o odgovornosti za svoje postupke.
S druge strane, preterano autoritarno roditeljstvo takođe može imati ozbiljne posledice po dete. U takvim situacijama, roditelji retko pokazuju razumevanje za emocije deteta, zahtevaju potpunu poslušnost i donose odluke bez uvažavanja detetovog glasa. Ovaj pristup često stvara emocionalni jaz, a dete uči da je iskazivanje emocija slabost. Dr Tatkin upozorava da deca odgajana u hladnom, krutom okruženju često razvijaju mehanizme samoodbrane koji kasnije izgledaju kao emocionalna zatvorenost, potreba za kontrolom ili odsustvo empatije – što su karakteristike narcisoidnog ponašanja.
Izbalansirano roditeljstvo, koje kombinuje čvrstinu sa razumevanjem, može biti ključ za odgajanje emocionalno zrele i stabilne dece. Odgajanje ne znači izbegavanje grešaka, već prepoznavanje i učenje iz njih. Roditelji koji uspevaju da balansiraju između empatije i autoriteta, postavljajući granice ali ne zaboravljajući osećanja, imaju najveće šanse da vaspitaju decu sa razvijenim osećajem odgovornosti, poštovanjem prema drugima i emocionalnom pismenošću.
Deca ne traže savršene roditelje, već dosledne, prisutne i emocionalno dostupne. Kada su granice jasne, a ljubav prisutna, dete ima prostor da razvije samopouzdanje bez potrebe da gradi lažnu sliku o sebi. Narcizam ne mora biti ishod, ako roditelji na vreme prepoznaju i isprave sopstvene obrasce ponašanja. Zbog toga je važno da roditelji budu svesni svojih postupaka i njihovog uticaja na razvoj deteta.
U zaključku, roditeljstvo je izazovan proces koji zahteva stalnu refleksiju i prilagođavanje. Roditelji koji se trude da budu dosledni, ali i empatični, mogu stvoriti okruženje u kojem će njihova deca rasti kao emocionalno zrela i odgovorna bića. U tom smislu, svaka greška može postati prilika za rast, kako za roditelje, tako i za decu.
