Dušanka Beljan, koja od 1990-ih godina živi u stanu u Krunskoj ulici u Beogradu, suočava se sa mogućnošću prinudnog iseljenja, uprkos tome što poseduje pravosnažno overen kupoprodajni ugovor. Njena situacija osvetljava kompleksne i problematične aspekte izvršnog postupka u Srbiji, koji može dovesti do gubitka doma pre nego što se sudski procesi završe.
Dušanka je s mužem kupila stan 1992. godine. Ugovor o kupovini je overen u Hrvatskoj, a zatim i u Srbiji, na Trećem opštinskom sudu u Beogradu. Na osnovu tog ugovora, Drugi osnovni sud je doneo rešenje kojim je njen suprug upisan kao vlasnik stana, odmah posle prodavca, gospodina Vucelića. Međutim, komplikacije počinju kada se pojavljuje treća strana, Dragiša Popović, koji tvrdi da je stan kupljen za njegovu ćerku.
Dušanka ističe da je Vucelić odustao od ugovora, navodeći da mu Popović nikada nije isplatio stan. Ona poseduje originalnu izjavu Vucelića koja potvrđuje da je stan prodat njenom suprugu, ali ta izjava nije razmatrana u sudskom postupku. „Imam original te izjave, overena je u Hrvatskoj. Pored toga, ugovor koji posedujem ima i međunarodnu overu – apostil – prema Haškoj konvenciji“, naglašava Dušanka.
Spor postaje još složeniji kada izvršiteljka, uprkos svim dokazima, dolazi s nalogom za prinudno iseljenje po peti put. Dušanka objašnjava da je u toku obnova postupka koja joj je odobrena još 2018. godine, ali se taj proces, prema njenim rečima, namerno odugovlači. Izvršiteljka tvrdi da ima izvršno rešenje i da je ne zanima ni ugovor ni dokaz o vlasništvu, nastavljajući da deluje bez obzira na paralelne sudske postupke.
Ivan Zlatić iz Združene akcije „Krov nad glavom“ bio je prisutan u Dušankinom stanu kako bi sprečio izvršenje i zaštitio njen dom. On smatra da je Dušankin slučaj primer sistemskog problema u pravosudnom sistemu. „Ovo je višedecenijski spor o vlasništvu. Iako je jedna odluka doneta, sudski i upravni postupci se i dalje vode. Izvršiteljka postupa kao da su ti procesi završeni, a na taj način ona zapravo sudi pre suda i umesto suda“, ističe Zlatić.
On upozorava da je problem u samom sistemu, gde od 2011. godine, kada je izvršni postupak privatizovan, dolazi do sličnih situacija. Izvršitelji ne čekaju pravosnažne odluke, već samo izvršavaju ono što je trenutno na snazi, ignorirajući pravne sporove koji su u toku. Zlatić naglašava da bi, ukoliko dođe do iseljenja, šteta za Dušanku bila nenadoknadiva. „Kada jednom bude iseljena, sve druge sudske odluke postaju besmislene. Ne možete naknadno vratiti dom koji je izgubljen“, dodaje.
U ovoj situaciji, jedina zaštita za Dušanku ostaje javnost i solidarnost građana. „Ona danas može da završi na ulici. Sve što je sada između nje i ulice je javnost. Dok se ne promeni zakon, drugo rešenje nemamo“, zaključuje Zlatić.
Ova priča je samo jedan od mnogih primera koji ukazuju na nedostatke u izvršnom postupku i pravosudnom sistemu u Srbiji, gde pojedinci mogu izgubiti svoje domove, uprkos pravnim dokumentima koji potvrđuju njihovo vlasništvo. Situacija Dušanke Beljan je alarmantna i poziva na razmatranje reformi u sistemu kako bi se zaštitila prava građana i obezbedila pravda.
