Danski donor sperme, koji nije bio svestan da nosi mutaciju gena koja povećava rizik od raka, postao je predmet rasprave nakon što je otkriveno da je pomogao u začeću najmanje 67 dece. Ova situacija je dodatno komplikovana činjenicom da je desetoro od te dece već obolelo od raznih oblika raka, što je podstaklo sumnju o pravilima doniranja sperme u Evropi.
Donor, čije su uzorke koristile klinike širom Evrope, najviše u Belgiji, imao je retku varijaciju gena TP53, koja je poznata kao faktor rizika za razvoj karcinoma. Prema dostupnim podacima, od 67 dece začete uz pomoć ovog donora, 23 su nasledila pomenutu genetsku varijaciju, a desetoro njih je već razvilo neku vrstu raka. O ovom slučaju je krajem maja govorila dr Edviž Kasper, biolog specijalizovan za nasledne predispozicije za rak, tokom sastanka Evropskog društva za humanu genetiku.
Dr. Kasper je istakla da se radi o Li-Fraumeni sindromu, koji nosi visok rizik od razvoja različitih vrsta raka. Deca koja nose ovu mutaciju moraju biti pod stalnim nadzorom stručnjaka. U slučaju obolele dece, registrovano je četvoro sa hemopatijama, četvoro sa tumorima mozga i dvoje sa vrstama sarkoma koji zahvataju mišiće.
Ovaj incident je ukazao na ozbiljne propuste u zakonodavstvu o doniranju sperme u Evropi. Dok većina evropskih zemalja ima pravila koja ograničavaju broj dece ili porodica koje mogu biti začete pomoću istog donora, na evropskom nivou ne postoji jedinstvena regulativa. Različite zemlje imaju različite pristupe anonimnosti donora, što dodatno otežava praćenje i odgovornost u ovakvim slučajevima.
Stručnjaci upozoravaju na rizik od širenja naslednih bolesti kao posledicu neujednačenih pravila. Dr. Kasper je naglasila da je moguće da će se dogoditi nenormalno širenje genetskih patologija, jer neke banke sperme ne postavljaju ograničenja na broj porodica koje mogu koristiti uzorke istog donora.
Iako donori prolaze kroz lekarske preglede i genetička testiranja, stručnjaci ukazuju na to da „ne postoji savršena predselekcija“. Ajo Valberg, istraživač iz Danske, dodaje da se tehnologija razvija brzim tempom, a troškovi genetičkih testova opadaju, što omogućava bolje mogućnosti za genetički skrining.
Pravila o doniranju sperme značajno variraju širom Evrope. Na primer, u Nemačkoj je maksimalan broj dece koje može začeti jedan donor 15, dok je na Kipru to samo jedan. U Danskoj se dozvoljava do 12 porodica po donoru, dok je u Švedskoj i Belgiji taj broj ograničen na šest. Anonimnost donora takođe se razlikuje — dok su donacije anonimne u Francuskoj i Grčkoj, u Austriji osoba začeta donacijom može imati pristup identitetu svog biološkog roditelja.
Nacionalni saveti za medicinsku etiku u Danskoj, Švedskoj, Finskoj i Norveškoj izrazili su zabrinutost zbog nedostatka evropskih regulativa. Oni smatraju da bi uspostavljanje nacionalnog i evropskog registra moglo pomoći u smanjenju rizika od širenja genetskih bolesti.
U vreme kada su društvene mreže i DNK testovi postali sve dostupniji, anonimnost donora više ne može biti apsolutno zagarantovana, što bi moglo odvratiti potencijalne donore. Predsednik Švedskog nacionalnog saveta za medicinsku etiku, Sven-Erik Seder, naglašava da rešenje leži u podsticanju ljudi da doniraju, a ne u ukidanju regulativa.
Danska je najveći izvoznik reproduktivnog materijala u Evropi, a više od jednog procenta dece rođene u Danskoj dolazi iz donatorskih programa. Ova situacija dodatno naglašava potrebu za jasnijim pravilima i regulativama koje će zaštititi zdravlje potomaka i obezbediti odgovornost u procesu doniranja sperme.
