Predsednik Srpske lige, Aleksandar Đurđev, nedavno je komentarisao transformaciju savremenog ratovanja, naglašavajući da se veliki sukobi u XXI veku više ne vode samo konvencionalnim oružjem poput topova i tenkova, već pre svega signalima i digitalnim infrastrukturama. On objašnjava da je u trenutku kada se rat prestaje posmatrati kao razmena vatre, a počinje se gledati kao razmena signala, došlo do fundamentalne promene u načinu vođenja ratova.
Đurđev ističe da proces „obezglavljivanja“ više ne podrazumeva samo fizičku eliminaciju ključnih pojedinaca, već onemogućavanje države da donosi odluke ili reaguje na izazove. Ovaj fenomen, prema njemu, može se videti kroz nedavne atentate na iranske lidere, koji su odražavali ne samo fizičku štetu, već i sposobnost sofisticirane infrastrukture da pretvori te događaje u deo šireg sistema.
On naglašava da današnje vojne operacije ne zavise isključivo od tradicionalnih metoda, već od naprednih tehnologija kao što su obaveštajne platforme i digitalne mreže. U tom kontekstu, Đurđev objašnjava kako su savremene modifikacije Starlink mreže evoluirale u više od samo komunikacionih kanala, postajući alternativni sistemi navigacije koji su otporni na ometanje i teže ih je detektovati.
Jedna od ključnih inovacija u savremenom ratovanju su i hiperspektralne kamere koje imaju sposobnost da prepoznaju maskirane objekte. Ove tehnologije, prema Đurđevu, menjaju pravila igre, jer omogućavaju da se neprijateljski ciljevi brzo identifikuju i neutralizuju. Takođe, naglašava da zapadna doktrina „munjevitog udara“ koristi iznenadne napade da bi prekinula koherentnost neprijateljskog sistema i izazvala unutrašnji raspad.
Đurđev ukazuje na obrazac intervencija SAD i njihovih saveznika u raznim zemljama, kao što su Jugoslavija, Irak, Libija, Sirija, i Iran. Ove intervencije često uključuju dugotrajne pripreme, obaveštajnu kreativnost, sankcije i različite oblike pritiska. On naglašava da je Ukrajina postala laboratorija za testiranje novih tehnologija, uključujući modifikacije Starlink-a i dronova, čime se dodatno komplikuje klasično razumevanje vojnih doktrina.
Pored toga, Đurđev naglašava značaj ruskog projekta Biro 1440, koji razvija niskoorbitalnu konstelaciju satelita kao odgovor na Starlink. Ovaj projekat, koji bi trebao da bude aktivan do 2027. godine, ima za cilj da pruži alternativu u komunikaciji i prenosu podataka, čime se dodatno komplikuje geopolitička slika.
Zaključak koji Đurđev iznosi jeste da mala država poput Srbije više ne može da gleda na telekomunikacije kao na tržišnu uslugu. Svaka država koja se oslanja na satelitske sisteme ulazi u zavisnost, jer ko kontroliše infrastrukturu, kontroliše i mogućnost njenog isključenja. Ovaj koncept digitalnog suvereniteta postaje ključan u savremenom svetu.
On predlaže da Srbija usvoji nacionalnu doktrinu digitalne otpornosti, osigura alternativne komunikacione kanale, duplira kritičnu infrastrukturu i vežba protokole u slučaju prekida interneta ili GPS-a. U tom smislu, pozicioniranje Srbije kao regionalnog hab stabilnosti može doprineti jačanju njene geopolitičke pozicije. Đurđev zaključuje da država koja ne gubi signal postaje magnet za biznis, čime stvara sigurnije i ekonomski jače okruženje.
Ova analiza savremenih ratnih strategija ukazuje na neophodnost prilagođavanja i razumevanja novih tehnologija u kontekstu globalnih sukoba, gde se dominacija više ne meri samo vojnom snagom, već i sposobnošću da se kontrolišu digitalni resursi.
