Među brdima i starim kućama sela Trnava, nedaleko od Novog Pazara, živi nana Mejrem, starija žena od preko osamdeset godina. Njeno lice, iscrtano borama, svedoči o teškom životu ispunjenom tugom i čežnjom za sinom kojeg nije videla više od 40 godina. Tokom svih tih godina, svako jutro pre nego što bi skuvati kafu, pitala se – Gde li je moj sin? Ova dirljiva priča je postala poznata zahvaljujući seriji reportaža „Ljudske sudbine“, koju vodi Hido Muratović.
Faruk Beriša, njen sin, poslednji put je viđen kada je imao samo nekoliko meseci. Od tada, njegova majka nije imala nikakvih informacija o njemu, što je bilo izvor njene neizmerne boli. Četiri decenije su prošle bez glasa ili pisma, a Mejrem je svako veče pre odlaska na spavanje razmišljala da li je njen sin negde daleko, ili ga je možda zaboravila.
Kada je Mejrem već izgubila nadu da će ikada ponovo videti svog sina, desilo se čudo. Na pragu njene kuće, 24. juna 2025. godine, pojavio se Faruk. Njihov susret bio je prepun emocija, a suze radosnice su potekle. Faruk je ponavljao: „O majko moja, ja sam tvoj sin, ne plaši se“, čvrsto je grleći. Ovaj trenutak je bio kruna svih godina patnje i iščekivanja.
Priča o ovom dirljivom susretu privukla je pažnju dobrih ljudi širom sveta kada je Hido Muratović objavio priču o Mejrem. Mnoge osobe su se angažovale u potrazi za njenim sinom, a zahvaljujući njihovoj upornosti, Faruk je konačno pronađen. Njihov susret u dvorištu kuće bio je toliko emotivan da bi rasplakao i najtvrđa srca.
Faruk je ispričao da ga je porodica koja ga je usvojila zvala Mustaga Agoli, ali on se oduvek osećao kao Faruk Beriša. „Ja sam se ponovo rodio danas kada sam video svoju majku“, rekao je. Njegova sreća bila je neizmerna, nakon što je ponovo spojio veze sa svojom biološkom porodicom.
Dok su razgovarali, Faruk je podelio svoj životni put, objašnjavajući kako je saznao da mu usvojitelji nisu biološki roditelji. „Kada su moji usvojitelji umrli, znao sam da ona nije moja majka“, ispričao je. „Umro je i moj biološki otac koji me je dao na usvajanje kada sam imao šest meseci.“ Njegove reči su odražavale duboku emocionalnu bol koju je nosio tokom čitavog svog života.
Nakon susreta, okupila se cela porodica u kući nane Mejrem da proslave ovaj poseban trenutak. U dvorištu su se čule pesme i smeh, a Mejrem je grlila svog sina, ne ispuštajući ga iz svojih ruku. Ova scena je predstavljala ne samo ponovni susret majke i sina, već i obnovu porodice koja je bila razdvojena decenijama.
Ova priča o ljubavi, nadi i ponovnom spajanju porodice pokazuje koliko su snažne ljudske veze i kako dobra volja može promeniti sudbine. Faruk i Mejrem su dokazali da ni vreme ni razdaljine ne mogu uništiti ljubav majke prema sinu. U svetu gde su mnoge porodice razdvojene, njihova priča može poslužiti kao inspiracija drugima da nikada ne gube nadu.
Kao što je Faruk rekao, „Danas je najsrećniji dan za mene, kada sam pronašao svoju majku u Trnavi.“ Ovaj susret će zauvek ostati urezan u srcima oboje, a njihova priča će inspirisati mnoge da veruju u čuda i snagu porodične ljubavi.
