Ministarstvo prosvete je nedavno uputilo osnovnim i srednjim školama instrukcije o primeni novih propisa koji se odnose na zapošljavanje i dodatno angažovanje nastavnika verske nastave. Prema ovim instrukcijama, direktori škola su dužni da pokrenu procedure za zapošljavanje veroučitelja na neodređeno vreme. Ova odluka dolazi nakon dugogodišnjeg problema sa statusom veroučitelja koji su često radili na određeno vreme, što je protivzakonito.
Verski analitičar Draško Đenović komentarisao je ovu situaciju i istakao da dopis Ministarstva u praksi možda neće imati značajan uticaj. On objašnjava da su mnogi veroučitelji, koji su zaposleni na određeno vreme već više od 20 godina, zapravo žrtve nejasnog zakonskog okvira koji reguliše njihovo zapošljavanje. Đenović smatra da je ključni problem u tome što veroučitelji zavise od crkava koje im daju ili oduzimaju blagoslov za rad, što direktore škola čini nemoćnim kada je reč o njihovom zapošljavanju.
„Iako je inicijativa Ministarstva dobra, direktori škola teško mogu samostalno da sprovode zapošljavanje veroučitelja, jer je poslodavac crkva. Država može da predloži, ali ne može da odluči“, objašnjava Đenović. Ovo dodatno komplikuje situaciju jer crkva želi da zadrži kontrolu nad veroučiteljima i njihovim radnim statusom, što dovodi do toga da su mnogi od njih u neizvesnoj poziciji.
Đenović takođe ukazuje na to da su propusti napravljeni još na samom početku uvođenja verske nastave u škole. On smatra da veronauka možda nije uvedena na najsrećniji način i da crkva ne želi da izgubi kontrolu nad svojim veroučiteljima. „Veroučitelji rade bez stalnog zaposlenja, što značajno utiče na njihovu egzistenciju. Ne mogu da dobiju kredite, nemaju sigurnost i u svakom trenutku mogu da izgube posao ako im crkva oduzme blagoslov“, dodaje on.
Osim toga, Đenović napominje da među veroučiteljima postoje i oni koji ne ispunjavaju sve pedagoške uslove za rad u školama, kao i oni koji su sveštenici bez potrebne obuke za rad sa decom. U poslednje vreme, interesovanje učenika za veronauku opada, posebno u većim gradovima, gde se sve više đaka odlučuje za građansko vaspitanje. „U Beogradu i drugim većim gradovima sve manje dece ide na veronauku. Crkva često krivi škole za ovaj trend, ali mislim da deo odgovornosti snosi i sama, jer je potrebno jasnije urediti status veroučitelja“, ističe Đenović.
On upozorava da, dok crkva ima ključnu ulogu u zapošljavanju veroučitelja, neće biti lako uspostaviti jasne i efikasne propise koji bi olakšali njihovo zapošljavanje na neodređeno vreme. Ova situacija ukazuje na potrebu za reformama koje bi omogućile bolji i stabilniji status veroučitelja, kao i jaču integraciju verske nastave u obrazovni sistem.
U zaključku, iako je Ministarstvo prosvete napravilo korak ka poboljšanju statusa veroučitelja, pravi izazov leži u složenim odnosima između crkve, škole i države. Potrebna su dodatna nastojanja kako bi se osiguralo da veroučitelji imaju stabilan posao i pravo na sve benefite koje donosi stalno zaposlenje. Samo tako će se moći obezbediti kvalitetna nastava i podrška učenicima koji se odlučuju za versku edukaciju.
