Deda Mraz, kao simbol prazničnog duha i radosti, u popularnim pričama i filmovima doživljava neverovatne avanture. Međutim, da li je moguće da on zaista obiđe svu hrišćansku decu u samo jednom danu? Na ovo pitanje odgovara dortmundski fizičar Metin Tolan u svojoj knjizi „Tiha noć, sveta noć“. On koristi principe kvantne fizike kako bi izračunao koliko bi to zapravo bilo zahtevno.
Prema Tolanu, Deda Mraz bi morao da obavi fascinantnih 2.708 poseta svake sekunde kako bi tokom 24 sata dostavio poklone u 234 miliona domaćinstava. Ova brojka se temelji na pretpostavci da svako domaćinstvo ima decu koja očekuju poklone. Ako bi Deda Mraz leteo u smeru suprotnom od Zemljine rotacije, imao bi ukupno 32 sata na raspolaganju, što bi smanjilo broj potrebnih poseta na oko 2.000 u sekundi.
Ovaj zadatak nije samo brz, već i fizički zahtevan. Tolan procenjuje da bi Deda Mraz morao da pređe ukupno 82 miliona kilometara u svojim sankama, koje bi težile više od 200.000 tona, pod uslovom da svako dete dobije poklon težak oko jednog kilograma. Ova brojka ukazuje na to koliko bi energija bila potrebna da se sve to izvede. Tolan izračunava da bi Deda Mraz trebao šest puta više energije nego što Nemačka potroši tokom cele godine kako bi ubrzao svoje sanke do potrebne brzine.
Ovaj koncept nije samo pitanje brzine, već i preživljavanja. U slučaju da bi Deda Mraz pokušao da ispuni ovu misiju, njegovo postojanje bi moglo biti objašnjeno kvantnom teorijom. Ova teorija sugeriše da materija ima svojstva talasa, uključujući princip neodređenosti energije i vremena. Tolan objašnjava da bi Deda Mraz mogao biti zamenjen talasom materije koji bi obuhvatio sva potencijalna stanja koja on može da preuzme.
Na ovaj način, umesto jednog Deda Mraza, postojala bi cela „talasna funkcija“ Deda Mraza, koja bi obuhvatila sve njegove moguće pozicije. Ova stanja bi bila određena činjenicom da on isporučuje poklone u određenoj kući u isto vreme. Međutim, postoji jedno važno pravilo kvantne teorije koje bi moglo onemogućiti da Deda Mraz ikada bude viđen. Tolan naglašava da bi, ukoliko bi neko video Deda Mraza, došlo do kolapsa njegove talasne funkcije, čime bi se priča o njemu završila.
Ovakva analiza nije samo igra mašte, već i zanimljiva primena naučnih principa na popularnu kulturu. Tolanov rad pokazuje kako se nauka može koristiti za objašnjenje fenomena iz svakodnevnog života, a posebno onih koji su duboko ukorenjeni u našem kolektivnom svesti, poput Deda Mraza.
Ova priča o Deda Mrazu i kvantnoj fizici podseća nas na to koliko je važno da spojimo nauku i maštu. Dok uživamo u pričama i legendama, možemo se takođe zapitati koliko su one zaista moguće u okviru zakona fizike. Metin Tolan koristi Deda Mraza kao metaforu za istraživanje granica onoga što smatramo mogućim, pozivajući nas da razmislimo o kompleksnosti univerzuma i o tome kako se nauka može povezati s našim svakodnevnim životima.
Na kraju, bez obzira na to da li verujemo u Deda Mraza ili ne, njegova priča ostaje simbol nade, radosti i čarolije tokom praznične sezone. Bez obzira na naučne teorije, čarolija Deda Mraza nastavlja da inspiriše decu i odrasle širom sveta, podsećajući nas na značaj ljubavi, davanja i zajedništva.
