Poznata književnica Vedrana Rudan već neko vreme se suočava sa teškom bolešću, a o svojim osećanjima i mislima otvoreno piše na svom blogu. Njena najnovija objava, pod nazivom „o umiranju“, donosi duboku refleksiju o borbi sa opakom bolešću i svakodnevnim izazovima koji je prate.
Rudan u svom tekstu opisuje iskustvo umiranja kao dosadno, naglašavajući kako u trenutku kada leži u krevetu deluje kao da je zdrava. Međutim, kada pokuša da ustane i krene u život, suočava se sa realnošću koja joj se nameće. „Umiranje je dosadno za popišati. Dok si u krevetu, čini ti se da si zdrav. A onda sedneš na rub kreveta i odlučiš, sad ću se dignuti, spustiti se u prizemlje i krenuti u vrt. U život,“ piše ona.
U trenutku kada pokušava da ustane iz kreveta, Rudan doživljava osećaj težine i nemoći. „Duša ti je već u nosu,“ kaže ona, opisajući borbu sa svakodnevnim zadacima poput pranja zuba ili umivanja. Ova iskrena i sirova refleksija na njeno stanje oslikava duboku unutrašnju borbu koju vodi, ali i snagu koju pronalazi u malim, svakodnevnim stvarima.
Jedan od ključnih trenutaka u njenom tekstu je kada se suočava sa sopstvenim izgledom u ogledalu. „Ko je to? Gospođa je mršava, ima novu frizuru, kratku,“ piše ona, osvrćući se na promene koje su se dogodile u njenom fizičkom izgledu usled bolesti. Njena supružnik, kako objašnjava, vodi je kod frizerke dva puta nedeljno, što ukazuje na podršku i brigu koju dobija od najbližih.
Rudan takođe ističe koliko je važno imati podršku voljenih u ovakvim trenucima. Njene reči oslikavaju osećaj usamljenosti koji često prati obolele, kao i potrebu za povezanošću i razumevanjem. „Svi ti mali trenuci, kao što je odlazak kod frizerke, postaju dragoceni i pomažu da se zadrži neka vrsta normalnosti,“ dodaje ona.
Ova književnica, poznata po svom britkom jeziku i hrabrom izražavanju stavova, ne ustručava se da deli svoje misli o smrti i umiranju. Njene reči su hrabre, ali i emotivne, nudeći uvid u to kako se nosi sa svakodnevnim izazovima koje donosi bolest. Uz humor i ironiju, ona pokazuje da čak i u najtežim trenucima može pronaći svetlost.
Pored ličnih borbi, Rudan se osvrće i na društvene aspekte bolesti i smrti. Ona postavlja pitanja o tome kako društvo gleda na obolele i koliko je važno govoriti o ovim temama otvoreno i bez stida. „Zašto se o smrti ne priča? Zašto se o umiranju ne govori?“ pita se ona, pozivajući sve da preispitaju svoja uverenja i predrasude.
U ovom tekstu, Rudan ne samo da deli svoje lične borbe, već i inspiriše druge da otvoreno govore o svojim osećanjima i iskustvima. Njena hrabrost i iskrenost mogu poslužiti kao oslonac mnogima koji se suočavaju sa sličnim izazovima.
Na kraju, Vedrana Rudan ostavlja čitaocima poruku o važnosti života, ljubavi i podrške. Njene reči podsećaju nas da, iako se suočavamo sa teškim trenucima, uvek možemo pronaći snagu u malim stvarima i u ljudima koji nas okružuju. U svetu gde se često izbegavaju teške teme, njena hrabrost da govori otvoreno o umiranju i borbi sa bolešću može biti inspiracija za mnoge.
