Na neki način, skoro šest godina nakon početka lokdauna i rigoroznih mera tokom pandemije kovida-19, i dalje saznajemo nove informacije koje diskredituju Entonija Faučija i njegovo ponašanje. Spisak njegovih propusta mogao bi da se razvije u čitavu knjigu. U stvari, već su napisane brojne knjige koje se bave njegovim greškama, navodi novinar Ijan Miler za portal OutKick, koji je u vlasništvu Fox Corporation.
Miler podseća na ključne trenutke u Faučijevoj karijeri i njegovim greškama tokom pandemije. U februaru 2020. godine, Fauči je tvrdio da maske nemaju nikakvu vrednost i da nisu potrebne za javnost. Samo nekoliko nedelja kasnije, promenio je mišljenje i počeo da tvrdi da su maske neophodne za zaštitu od virusa. Ove kontradiktorne izjave su izazvale sumnju i bes u javnosti, a Fauči je objašnjavao ovu promenu kao potrebu da se sačuvaju zalihe maski za zdravstvene radnike, što je mnogima delovalo neiskreno.
Fauči je takođe bio zagovornik zatvaranja škola, dok je kasnije tvrdio da se borio za njihovo otvaranje. Njegovo ponašanje tokom pandemije, uključujući podršku lokdaunima, postavilo ga je u kontrast sa guvernerom Floride, Ronom Desantisom, koji se zalagao za manje restriktivne mere. Miler navodi da je Fauči predviđao bolje rezultate za države koje su sledile njegove savete, ali kada se pokazalo da to nije tačno, nije preuzeo odgovornost.
Miler se osvrće na obaveznu vakcinaciju protiv kovida i ulogu Frensisa Kolinsa, bivšeg šefa NIH-a. Noviji mejlovi, koji su objavljeni, pokazuju da su Fauči i Kolins namerno obmanjivali javnost kako bi ostvarili svoje ciljeve. Miler ističe da je izraelska studija iz avgusta 2021. godine pokazala nivo zaštite od infekcije i teških oblika bolesti kod osoba koje su imale prirodni imunitet. Ova studija je bila objavljena pre nego što su Fauči i Kolins počeli da govore o važnosti vakcinacije, što je dovelo do pitanja o njihovoj iskrenosti.
Prema izveštaju, osobe koje su bile vakcinisane, ali nisu preležale kovid-19, bile su 13 puta podložnije probojnim infekcijama delta sojem u poređenju sa onima koji su već preležali virus. Takođe, vakcinisani bez prethodne infekcije imali su veći rizik od simptomatske bolesti i hospitalizacije u poređenju sa onima koji su imali prirodni imunitet. Ovi podaci su doveli do pitanja o efikasnosti vakcina i o tome da li je obavezna vakcinacija bila ispravna odluka.
Miler podseća da bi u normalnom svetu ovi podaci bili dočekani kao pozitivne vesti, jer su ukazivali na jači prirodni imunitet. Međutim, Fauči nije promenio svoje stavove, a podaci su ignorisani u javnosti. Miler citira mejl u kojem Fauči priznaje da je izraelska studija „prilično impresivna“ i da pruža viši nivo imuniteta od vakcinacije. Ipak, nije bilo javnog priznanja ovih informacija, što dovodi do sumnje u njihove motive.
U dodatnom razmatranju, Miler navodi da su Fauči i Kolins svesno obmanjivali javnost, čak i kada su imali dokaze o jačem prirodnom imunitetu. U jednom mejlu, Kolins je izrazio zabrinutost da možda nisu davali tačne informacije o efikasnosti vakcina. Takođe, Džon Bruks, tadašnji glavni medicinski službenik CDC-a, izneo je podatke o opadanju nivoa antitela nakon vakcinacije, ukazujući na to da imunitet izazvan infekcijom može biti trajniji.
Na kraju, Miler zaključuje da su znali za slabosti vakcina, ali su i dalje promovisali obaveznu vakcinaciju. Ova neiskrenost, prema njegovim rečima, je neoprostiva i ne može se oprostiti. U svetlu ovih informacija, postavlja se pitanje o budućim politikama javnog zdravlja i o tome kako se naučne informacije predstavljaju javnosti.
