Britanska aktivistkinja za ženska prava, Petsi Stivenson, izjavila je da bi u londonskom metrou trebalo uvesti vagone koji bi bili isključivo namenjeni muškarcima kako bi se smanjilo uznemiravanje žena. Ova izjava je izazvala brojne reakcije i rasprave o sigurnosti žena u javnom prevozu. Stivenson je naglasila da je pravi problem nasilje koje čine muškarci, a ne samo prisustvo muškaraca u javnom prevozu.
Ideja o uvođenju vagona samo za žene nije nova. Prethodno je studentkinja Univerziteta u Londonu, Kamila Braun, pokrenula peticiju koja se zalaže za ovu inicijativu. Njena motivacija je bila želja da se spreči seksualno uznemiravanje žena tokom vožnje metrom. Peticija je inspirisana sličnim merama koje se primenjuju u gradovima poput Tokija, Mumbaja i Rio de Žaneira, gde su vagoni namenjeni isključivo ženama postali uobičajena praksa.
U Londonu, kao i u mnogim drugim velikim gradovima, žene često prijavljuju iskustva uznemiravanja u javnom prevozu. Statistike pokazuju da je svaki peti putnik u britanskom metrou bio žrtva seksualnog uznemiravanja. Ovaj problem postaje sve izraženiji, posebno u vremenima kada se javni prevoz koristi u sve većoj meri zbog povećane urbanizacije i smanjenog korišćenja privatnih automobila.
Uvođenje vagona za žene je tema koja je često izazivala polemike. Neki smatraju da bi to moglo omogućiti ženama da se osećaju sigurnije, dok drugi ukazuju na to da bi se umesto segregacije trebalo fokusirati na obrazovanje i promenu mentaliteta muškaraca. Stivenson se slaže da je potrebno raditi na promeni svesti među muškarcima i suočavanju s problemom nasilja protiv žena na dubljem nivou.
Slične inicijative u drugim gradovima su pokazale da određene mere mogu smanjiti nivo uznemiravanja. Na primer, u Tokiju su vagoni za žene uvedeni kako bi se smanjila seksualna uznemiravanja tokom gužvi u jutarnjim satima. Ova praksa se pokazala uspešnom, a mnoge žene su izrazile zadovoljstvo što imaju mesto gde se osećaju sigurnije.
Međutim, postoji i kritika ovakvog pristupa. Kritičari smatraju da je segregacija samo privremeno rešenje koje ne rešava osnovni uzrok problema. Oni tvrde da je važno raditi na jačanju zakona protiv seksualnog uznemiravanja i pružiti više podrške ženama koje su pretrpele nasilje. Takođe, ističu da se mora raditi na promeni društvene percepcije o ovom pitanju, kako bi se stvorilo okruženje u kojem se poštuju svi putnici, bez obzira na pol.
Pored toga, postoje i praktična pitanja koja se postavljaju u vezi sa uvođenjem vagona samo za žene. Na primer, kako bi se obezbedila sigurnost tih vagona i kako bi se sprečilo potencijalno nasilje među putnicima. Takođe, važno je razmotriti kako bi se implementacija ovakvog sistema odrazila na kapacitet i efikasnost javnog prevoza.
U svakom slučaju, pitanje sigurnosti žena u javnom prevozu ostaje veoma važno i aktuelno. Potrebni su jasni koraci ka rešenju ovog problema, bilo kroz obrazovanje, promenu zakona ili uvođenje novih mera koje bi omogućile ženama da se osećaju sigurnije tokom korišćenja javnog prevoza. Inicijative poput one koju je pokrenula Kamila Braun su dobar početak, ali je jasno da je potrebno mnogo više rada i saradnje među svim članovima društva kako bi se postigla trajna promena.
