U vremenu kada tehnologija nezaustavljivo menja svet oko nas, često zaboravljamo na jednostavne trenutke koji su nas oblikovali. Zvuci prirode, pogled na rodno selo, stari puteljci i senke drveća, sve to bledi pred ubrzanim ritmom svakodnevice. Ipak, postoje ljudi koji nas, kroz svoj rad i posvećenost, podsećaju na ono što ne smemo da zaboravimo. Jedan od njih je Branko Lukić, autor Instagram profila „Pogledi zavičaja“.
Kroz pažljivo odabrane fotografije i autentične priče, Branko nas vodi na putovanje kroz prostor i vreme i to pravo u srce zavičaja. Njegove objave nisu samo estetski dopadljive slike i video-snimci sa zavičajnom muzikom, već duboko emotivni zapisi, ispunjeni toplinom, sećanjem i iskrenom povezanošću sa korenima. Branko ističe da zavičaj nije nužno selo, to može biti bilo koje mesto koje u nama budi osećaj pripadnosti.
„Društvene mreže danas su preplavljene snimcima turističkih destinacija i istorijskih lokaliteta, ali meni su najlepši prizori iz mog sela Brekova. Tu je sve počelo. To je bio moj prvi snimak koji sam podelio. Imam i snimke Kalemegdana, jer i to je nečiji zavičaj. Trudim se da kroz svoj rad podsetim ljude da ne zaborave ko su i odakle potiču,“ kaže Branko. Njegov profil sadrži snimke raznih mesta, često zaboravljenih, ali prelepih u svojoj jednostavnosti.
Branko ne koristi veštačku inteligenciju, niti filtere koji menjaju stvarnost; sve beleži prirodnim svetlom i strpljenjem. „Zrak sunca često čekam i po sat vremena, da se kroz krošnju probije pravo u objektiv bljesne i zablista. To je čarolija koju nijedan algoritam ne može stvoriti,“ objašnjava on s osmehom. Ova posvećenost detaljima i prirodnim lepotama čini njegove radove autentičnim i iskrenim.
Lukić veruje da zavičaj nije samo mesto nego i emocije koje sa sobom nosimo: „Nekome je zavičaj centar Čačka, nekom planina, nekom crkva u kraju. Na mom profilu ima snimaka takvih mesta, često zaboravljenih, potisnutih, ali prelepih u svojoj jednostavnosti. Iako mali, oni odišu nekom tišinom i monumentalnošću.“ Njegova posvećenost zavičaju i ljubav prema korenima su očigledne u svakom kadru koji deli sa svojim pratiocima.
Branko Lukić deli i lične priče koje su ga oblikovale, naglašavajući da zavičaj može biti mesto koje nas poziva da se vratimo korenima. „Kažu da nas zavičaj zove u poznim godinama, međutim, mene zove i sada. Da li su to lepi prizori koje tamo doživljavam ili su to priče mog oca, dede i babe o tom zavičaju, u svakom slučaju poziv u zavičaj može biti i mobilni telefon koji svi imamo, koji ima kameru,“ kaže Branko.
Ova ideja o vraćanju korenima može inspirisati mnoge. „Mislim da će se mnogi kao i ja zaljubiti u taj hobi i nastaviti da redovnije posećuju svoj zavičaj. To je možda poruka da otvorimo prozor u ono najautentičnije u nama,“ zaključuje Branko. Njegova strast i predanost podsećaju nas na važnost očuvanja naših korena, priča i tradicija.
Na kraju, „Pogledi zavičaja“ predstavljaju prozor kroz koji s ljubavlju gledamo ono što ne smemo da zaboravimo: korene, priče, ljude i emocije koje su nas oblikovale. U vremenu brzih slika i prolaznih trendova, Branko nas podseća na ono trajno, tiho i iskonsko – zavičaj u srcu. Njegova misija je jasna: podsetiti nas da cenimo i čuvamo ono što nas čini onima što jesmo.
