Čuveni srpski pesnik i dramski pisac Ljubomir Simović preminuo je noćas u Beogradu u 90. godini života, saopštila je izdavačka kuća Arhipelag. Njegova smrt predstavlja veliki gubitak za srpsku kulturu i književnost, s obzirom na to da je Simović bio jedan od najznačajnijih savremenih pisaca.
Ljubomir Simović rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Nakon toga, diplomirao je na Filološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Tokom studija, Simović je bio aktivan kao urednik studentskog književnog časopisa „Vidici“, a kasnije je radio kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.
Njegovo književno stvaralaštvo obuhvata bogatstvo pesničkih dela. Objavio je pesničke knjige poput „Slovenske elegije“ (1958), „Veseli grobovi“ (1961), „Poslednja zemlja“ (1964), „Šlemovi“ (1967), „Uoči trećih petlova“ (1972), „Subota“ (1976), „Vidik na dve vode“ (1980), „Um za morem“ (1982), „Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj“ (1983), „Istočnice“ (1983), „Gornji grad“ (1990), „Igla i konac“ (1992), „Ljuska od jajeta“ (1998), „Tačka“ (2004) i „Planeta Dunav“ (2009). Njegove izabrane pesme objavljene su u brojnim antologijama, uključujući „Izabrane pesme“ (1980) i „Sabrane pesme I–II“ (1999).
Pored poezije, Simović je bio i talentovani dramski pisac. Napisao je četiri drame: „Hasanaginica“, „Čudo u Šarganu“, „Putujuće pozorište Šopalović“ i „Boj na Kosovu“, koje su izvođene na mnogim pozorišnim scenama u Srbiji i inostranstvu. Njegove drame su često istraživale teme identiteta, tradicije i savremenog društva.
Simović je takođe bio plodan esejista. Njegovi eseji o srpskim pesnicima i dramskim piscima okupljeni su u knjizi „Duplo dno“, koja je doživela više izdanja. Takođe, objavio je i eseje o likovnim umetnicima u knjizi „Čitanje slika“ (2023). Njegov književni opus obuhvata i roman „Užice sa vranama“ (1995) i dnevnik snova „Snevnik“ (1998).
Od 1990. godine, Simović je započeo seriju knjiga u kojima se bavio aktuelnim književnim, kulturnim, društvenim i političkim pitanjima. Neki od naslova uključuju „Galop na puževima“ (1994), „Novi galop na puževima“ (1999), „Guske u magli“ (2005), „Obećana zemlja“ (2007), „Titanik u akvarijumu“ (2013), „Žabe u redu pred potkivačnicom“ (2016), „Odbrana Beograda“ (2020) i „Neslana so“ (2023). Njegov značaj u srpskoj književnosti prepoznat je i kroz dobijene nagrade, koje uključuju najvažnije književne nagrade za poeziju, dramu i esejistiku.
Simović je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 27. oktobra 1994. godine. Njegov doprinos srpskoj kulturi i književnosti je neprocenjiv, a mnogi se slažu da će njegovo delo ostati relevantno i inspirativno za buduće generacije.
U poslednjim godinama, Simović je radio na knjizi pesama pod nazivom „Riba sa dva repa“. Iako je knjiga bila završena, pesnik je želeo da nastavi rad na njoj i posvetio je vreme njenom dorađivanju sve do samog kraja svog života. Ova knjiga će biti objavljena u izdanju Arhipelaga, kao još jedan znak Simovićevog pesničkog trajanja i podsetnik na to da se pesnici ne zaboravljaju.
Izdavačka kuća Arhipelag izrazila je zahvalnost Ljubomiru Simoviću za podršku, razumevanje i pažljivo čitanje njihovih knjiga. Njegova smrt ostavlja duboku prazninu u srpskoj književnosti, ali njegovo nasleđe će živeti kroz njegova dela i uticaj na buduće generacije pisaca.
