U ekskluzivnom intervjuu sa generalom Goranom Radosavljevićem, komandantom Žandarmerije, otkrivaju se važni detalji o događajima koji su prethodili promeni vlasti u Srbiji 5. oktobra 2000. godine i o samom danu kada je došlo do tih promena. Radosavljević deli svoja sećanja na Zorana Đinđića, premijera koji je 2003. godine ubijen u atentatu, za koji smatra da je mogao biti sprečen.
Radosavljević ističe da je tokom svog rada na Kosovu upoznao Milorada Ulemeka Legiju, koji je u tom trenutku predvodio jednu od najbolje opremljenih policijskih jedinica. Njihov odnos je bio veoma dobar, a zajednički su radili na raznim akcijama. Ulemek je kasnije uhapšen i optužen za ubistvo Đinđića, a Radosavljević je bio u kontaktu s njim i pre njegovog hapšenja. U tom trenutku, Legija je bio najtraženiji begunac na svetu, a Radosavljević je imao informacije da su se pripremale ekipe za njegovo likvidiranje.
General Radosavljević takođe objašnjava kako je nastao naziv „Žandarmerija“. Tokom sastanka sa svojim kolegama, predložio je ovo ime, koje je odmah usvojeno. Ova jedinica je postala poznata po svojoj profesionalnosti i sposobnosti da se nosi sa teškim situacijama, uključujući i akciju „Sablja“, koja je bila usmerena protiv organizovanog kriminala.
Kada je reč o Đinđiću, Radosavljević se seća kako je često bio u kontaktu sa njim. Tokom tih razgovora, predlagao je da Đinđića obezbeđuju profesionalci, jer su njegovi lični zaštitnici imali nedovoljno iskustva. Nažalost, premijer je odbio ove savete, što je, prema Radosavljeviću, doprinelo njegovom ubistvu.
Radosavljević opisuje i svoje poznanstvo sa Zvezdanom Jovanovićem, koji je takođe bio umešan u atentat na Đinđića. Iako je Jovanović bio sjajan borac i čovek, Radosavljević veruje da je on delovao iz patriotizma, a ne iz koristoljublja. Njihovo poznanstvo datira još iz 1992. godine i Radosavljević naglašava da je Jovanović bio jedan od najboljih boraca sa kojima je imao priliku da radi.
Osim ovih ličnosti, Radosavljević se dotakao i svog poznanstva sa Željkom Ražnatovićem Arkanom, ističući da se nikada nisu sreli, ali su imali zajedničke kontakte preko Arkanovog sina, koji je želeo da skaka sa padobranom. Ova anegdota dodatno osvetljava složenost tadašnjeg političkog i društvenog konteksta.
U vezi sa akcijom „Sablja“, Radosavljević naglašava da je Žandarmerija imala ključnu ulogu u podršci policijskim operacijama. Tadašnji organi nisu imali dovoljno obučenih ljudi da se suoče s organizovanim kriminalom, te je Žandarmerija bila od suštinskog značaja za uspeh tih akcija. Radosavljević se ponosi tim što je uspeo da formira profesionalnu jedinicu koja je odgovorila na izazove tog vremena.
Na kraju, Radosavljević deli svoja razmišljanja o ulozi koju su pojedinci igrali u političkim previranjima. On veruje da su neki od njih, poput Đinđića, bili previše samouvereni i nisu slušali savete drugih, što je dovelo do tragičnih posledica. Njegov intervju daje uvid u turbulentna vremena u srpskoj istoriji i ukazuje na važnost saradnje i profesionalizma u institucijama koje bi trebale da štite društvo.
