U autorskom tekstu za Politiku, advokat Vladimir Gajić iznosi ozbiljne optužbe na račun tužilaštva i vrhovne državne tužiteljke Zagorke Dolovac, tvrdeći da se u slučaju rušenja nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu, u kojem je 1. novembra 2024. godine poginulo 16 građana, svesno prikrivaju ključni propusti i odgovorni akteri. Gajić ističe da se iza katastrofe kriju ozbiljni problemi u nadzoru i bezbednosti, što je dovelo do tragedije.
On se oslanja na odluku Višeg suda u Novom Sadu od 12. marta 2025. godine, kojom je optužnica Višeg javnog tužilaštva iz decembra 2024. vraćena na dopunu istrage. Sud je konstatovao brojne proceduralne greške, nedostatak analize dokaza i neselektivan pristup u prikupljanju dokumentacije. Ova odluka dodatno naglašava sumnje u rad tužilaštva i njegovu sposobnost da adekvatno istraži slučaj.
Posebnu pažnju Gajić posvećuje ulozi vrhovne tužiteljke Zagorke Dolovac, koju optužuje da je, koristeći svoja zakonska ovlašćenja, pokušala da obesnaži optužnicu podignutu od strane VJT u Beogradu. Prema njegovim navodima, Dolovac je predmet prebacila Tužilaštvu za organizovani kriminal, iako to tužilaštvo nije nadležno po zakonu. Takođe, ističe da VJT u Beogradu nije imalo mogućnost da uloži pravni lek protiv te odluke, što dodatno komplikuje situaciju.
Gajić se pita zašto vrhovna tužiteljka čini sve da ospori postupak izdavanja dozvole na osnovu koje je otvorena stanica, kada je upravo ta dozvola mogla imati presudnu ulogu u tragediji. On smatra da je njen postupak podržao stav novosadskih tužilaca da je nebitno ko je izdao dozvolu i da li je to učinjeno u skladu sa zakonom.
U tekstu se naglašava da će mišljenje veštaka biti ključni dokaz u ovom postupku i odlučujući element u rekonstrukciji istine. Tim stručnjaka, koji čini dvadesetak različitih profila, uključuje inženjere građevinske struke, statike, arhitekture i bezbednosti. Njihovi zaključci ukazuju na ozbiljno oštećenje konstrukcije nadstrešnice, s propadanjem koje je dostiglo nivo veći od 40%. Jedan od veštaka navodi da bi nadstrešnica pala čak i da se nisu izvodili nikakvi radovi na njenoj adaptaciji, što dodatno pojačava sumnje u ozbiljne nadzorne i bezbednosne propuste.
Drugi značajan nalaz veštaka odnosi se na neovlašćeno dodatno opterećivanje konstrukcije prilikom radova, koji su, prema njihovom mišljenju, izvedeni suprotno projektnoj dokumentaciji. Gajić naglašava da to ukazuje na direktnu vezu između tehničkog neodržavanja, nepropisne rekonstrukcije i konačnog urušavanja konstrukcije koje je dovelo do tragedije.
Uprkos ovim nalazima, novosadsko tužilaštvo nije uključilo sve ključne dokaze u optužnicu. Gajić navodi da čak ni građevinski dnevnik, u kojem se 4. jula konstatuje spremnost stanice za otvaranje, nije predložen kao dokaz. On presudno naglašava da je to opasan presedan, jer se zanemaruju precizni tehnički nalazi stručnjaka čiji je zadatak bio da objektivno utvrde uzroke tragedije.
Gajić podseća i na svedočenje majora policije Igora Stankovića, koji je izvestio da su putnici više puta upozoravali blagajnike na otpadanje šljunka sa krova, ali da nadležni nisu reagovali. Ovaj izveštaj nije ni pokušao da uvrsti u dokazni materijal, ostajući u tzv. „škart spisima“.
Na kraju, Gajić se pita da li je devet meseci bez validne optužnice dovoljno da se Zagorka Dolovac zapita da li je vreme da ode. Njegova ocena je da je slučaj „Nadstrešnica“ ogledni primer institucionalnog zataškavanja i pravosudne neodgovornosti, što dodatno komplikuje situaciju i stvara sumnju u integritet pravosudnog sistema. Ovaj slučaj ostaje u fokusu javnosti, tražeći odgovornost svih uključenih strana.
